Сваки дан је избијао осигурач и нестајало светла у кухињи. Мењали смо жице до бесвести. Онда смо позвали мајстора. Помислили смо, можда је киша допрла до неких каблова. И мајстор је гледао, гледао... па прокопао нови канал и спровео струју другим путем. Сад смо били мирни и осветљени... два дана (држи, буре, воду док мајстори оду). Онда нам се опет СМРКЛО. Дигли смо руке! И остали у мраку... наредних (и сад минулих) неколико месеци. (Ех, на свашта се човек навикне, верујте!)
Пре неки дан мом оцу је пало на памет да промени фасунг. И светлост је бљеснулааа! Зар је чудо што од ТАКВОГ оца потиче овакво дете?!
Нема коментара:
Постави коментар