Не волим да сваки час улазим у море, да се брчнем, па на сунце. Кад уђем, могу одатле само да ме истерају (што су моји зетови и сестре много пута и чинили). Купам се, и купаам, и купааам, па се онда... не сунчам. Окончам једно, па пређем на друго. 

Ја бих тако и да живим: дај да урадим још ово, и хајде да завршим још оно; таакоо... е сад могу да дигнем све четири увис и да уживам! Али Хегел каже: битак је БИВАЊЕ! Никако да усвојим то умеће напоредности и наизменичности, а да се оканем сукцесивности. Е да се може испити најпре сва жуч (зажмуриш, па накренеш, и наискап, па да остане само мед)! Али не дају се разлучити, а и, ако је веровати Његошу, "смијешане најлакше се пију"!