Кад сам једног дана у Лучицама пошла по ослића у лепињи, Миа ме упозорила: "Пази, намој да станеш на камен! И намој да те поједе вук!" У мом животу све касни, па и упозорења: Миа се родила тек пре четири године! Одавно сам изубијала и колена и главу (откуд ране и на срцу - појма немам). Само вук још никако да ме се дочепа (што не значи да нисам наивна). Зато што он чека да ме пресретне на путу, а ја идем СТРАНПУТИЦОМ!
субота, 6. април 2013.
И кад нисам директна мета, морска вода на лицу ми смета
А што ме нервирало кад сам у води и тик поред моје главе праћакне се неко дериште, или, још горе, каква матора будала, која умишља да "има таленат"... ух! Или се крај мене отвори ратно поприште: досадни створови отворе ватру, овај воду, једни на друге, а ја у средини... мрштим се, гледам их попреко и отирем воду с очију (а, богами, узгред, и псујем кроза зубе). Ајд што се прскају рукама, него имају и некакве справе налик на огромне шприцеве. Углавном сам ја била колатерална штета, али се дешавало да сам и директна мета. (Било да сам успутна штета или директна мета - мораска вода на лицу ми смета!) Клинца који се удсудио да у мене пуца из тог модерног оружја прострелила сам тако опаким и дугим (претећим) погледом, да су му се одсекле и руке и ноге (а не би ме чудило и да се вода у шприцу од стрха следила). Мрзим кад ме прскају по лицу! И дође ми, од беса, да им те ноге и руке поломим (ако се не одсеку од мојих очију), но ме било страх да ћу имати посла с Друштвом за заштиту животиња (а и родитељи су им седели на обали).
петак, 5. април 2013.
Предусретљиви Рус
Имали смо кофер пред којим би и Херкулу клецнуле ноге. Кад смо пошле кући: ја вучем, другарица придржава и додатно управља, а сестра даје усмене инструкције. И прискочи нам човек у помоћ, шчепа онај кофер: "давајте" (фини они Руси, бре), те га, за тили час, снесе низ степенице. Болъшое кофер изискује болъшое спасибо! (Али се прве речи сетих са секунд закашњења, те захвалих скромно, без атрибута.) Моја сестра је потом тврдила да га је на таквав чин навео поглед с моје задње стране (наравно да сам морала да се погнем, и магарац би под онаквим теретом посустао), и да се оно "давајте" није односило на кофер. Али, ништа јој не верујте.
Одлучно НЕТ руском деди
Шетам ја сама последњег јутра на мору и фотографишем град (зато сам и поранила, док још нема пуно људи - не волим кад се размиле и покваре ми призор). Али, бре, ти људи ко да не спавају (већ их је на улици било охохио). Један руски деда (можда што је, идући за мном, "снимио" моја гола леђа) прође испред, па не оддоли да се окрене и понуди: "Давајте вас сниму!" А не, НЕ! НЕТ! Знам ја то, после би он: а да видите мој апартман, а да видите што ја имам "апарат" (бајпас)... Нет, дедушка, нет, далеко ти лепа... вила! (За мене је сваки мушкарац рођен пре више од тридесет година који ми (из чиста мира и без повода) приђе - манијак, док се не докаже супротно.)
Један друг читалац касније је приметио (да сам отаџбину довела у опасност): "На крају ће због тебе да искрсну међународне компликације! А Руси нам требају у Савету безбедности да ставе вето! Ти да си патриота, ти би му сама дала... да те слика." Марим ја за патриотизам (што је много -много је, џаба вето преко мојих леђа голих)!
Буба-буба-буба-маара пред бумбаара храбро стала
Ја се никад не сунчам... зборг зрачења... и јер не волим да се шареним. А сад сам, из само мени знаних разлога, одлучила да се, малчице додуше, зближим са сунцем, само у одређено доба дана (кад сунце малакше). /Ионако како год (се) окренеш, нисам могла да избегнем сунчеве зраке: док се ми тек од поднева једва докобељамо до плаже, сва иоле заклоњена места заузета; а није Петровац Шушањ - тамо борова колико ти душа жели)./
Међутим, како ћу носити топ кад су ми остали трагови од бретела на купаћем?! Да ли да се усудим (не бих ли иоле поправила штету) да те траке одвежем док лежим (као што многе, бронзаном бојом опседнуте, жене раде; видела жаба да се коњи кују, па и она спустила бретеле... и награбусила)? Упозорила ме сестра: "Има Миа да те попрска, ти ћеш да скочиш..." А није ме попрскала. Налетео је бумбар... око њене главе... И сестра рекла: иииии, а ја сунцем омамљена (а по природи заборавна и занесена), скочила да га одјурим. /Будући да сестра беше трудна, а Миа малолетна, те отуда обе слабашне, као најснажнија, осећала сам обавезу да заштитим породицу од сваког зла./ И машем ја руком, док бумбар не одступи, а поглед ми паде: ииии! Тешила ме само (слаба) нада да су и сви они људи око нас били заокупљени бумбаром (да од дрвета нису видели шуму). Моја сестра је одмах (ваљда што је пропустила задовољство да сама види моје разголићивање пред масом), ликујући (због моје срамоте) и церећи се покварено, нашој трећој сестри одмах послала СМС са лажним цитатом, у којем се ја, као, надам, да нису сви гледали у бумбара, да је неко гледао и уу... другом смеру. Блажено око што је живу (голу) виде!
Вино није ни слатко ни кисело
Соба нам била омања, али кревет велик, и имали смо ТВ (све у свему, кад се подвуче црта испод девет евра по особи, У Петровцу - није лоше). Но ђаво нас наведе да завиримо иза нахткасне и уочимо шаку мрава (мора да је неком од ранијих гостију запао кекс иза, па мрави нагрнули ко хијене). По нашем извештају о илегалцима у нашој соби, власница је интервенисала... метлицом! И каже, узгред (осећајући ваљда потребу да се оправда, иако ми нисмо ни помислиле да од мрава направимо скандал, ни од комарца магарца): два-три мрава! Кад човек претерано конзумира алкохол, кажу да види дупло. Чиме ли смо ми биле опијене кад видесмо мравињак?! Два различита виђења (из угла госта и угла домаћице) потврдила су велику филозофску истину: све је релативно! Вино није ни слатко ни кисело (а мравима ниједно не би сметало)! Неки склони хиперболи, а неки еуфемизму. Истина је негде између?! Илии... иза нахткасне?!
Завукли су се они (што утекоше пред метлом) у мрављу рупу... и навикли смо на суживот: нису дирали они нас, нисмо дирале ми њих (то је толеранција). А можда су и цркли од глади: од мене им ни мрва није пала (све сам сама смазала)!
Није тетка трамбулина
Миа има четири године, и има пуно енергије. А нас две имамо... немамо четири године, и немамо толико енергије. Сем тога, дођу Мии често луде бубице (имуне на Раид; нити чују шта говориш нити их занима... терају по своме), које јој не дају мира. Десило се неколико пута, кад Миа није хтела да гледа цртани (који на њу иначе делује као седатив), да је, између осталог, скакала по нама и да смо на једвите јаде успевале да се одбранимо. Умало зету (каменоресцу) да пошаљем поруку: "Клеши нам споменике; ова мала ће да нас са'рани, само да нам побијеш камење!"
У тренуцима тешког очаја (и физичке исцрпљености), размишљале смо: "Да л' да јој дамо таблету против мучнине (од ње је, кад смо путовале, спавала сатима као топ, и нисмо с њом имале муке)?! Био је то последњи (неискоришћени) адут једне мајке (бремените) и једне тетке (као магарац обремењене) на ивици нервног слома.
Пријавите се на:
Постови (Atom)