Приметила једна госпођа да је продавачица другачија (у ствари, испоставило се да је сасвим ДРУГА). Онда закључи да су обе продавачице лепе. И цитира ми мудрост своје свекрве, која је, говорећи о лепим девојкама, увиђала: "Ето видиш, њој не треба мираз, она ће се добро удати!" Дакле, испоставило се да сам и ја МИРАЖЏИКА! Немам њиве и ливаде (а можда се и намакне хектарчић), немам виле ни аутомобиле, ал'... "очи су јој два драга камена" (још ПЛАВА, ЕЈ), "обрвице - морске пијавице" (нарочито после интервенције пинцетом)... "кад говори - ко да голуб гуче" (треба то чути ујутру, одмах пошто се пробуди)... "Ђувегије, где стее, да стее, хтела бих да знаам... хоћу да с' удаам!" (Стојте, шта сте се полакомили, само певам, а ко пева - не мора то и да мисли!)
недеља, 17. фебруар 2013.
Била једна (сезонска) продавачица, слатка ко шећер (ваљда што га мери, па се њиме и засипа... ако нешто друго није у питању), са кикицама и пинк ноктима. А досаднаа: неће, као све нормалне продавачице, да дели кесе и шаком и капом! Она сваког обавезно пита:: хоћете кесу, јел' треба кеса (а прећуткује: зар вам је баш нужна)? И бога моли да одмахну главом. Као, ХОЋЕ да чува планету! Ма иди, ОНА ће да је чува! Нико је не чува, што ми да је чувамо, а? Сачувај нас боже еколошки освешћених продавачица (са кикицама - те су најгоре)! Живеле најлон-кесе (ионако дуговечне - стотинама година, кажу, кесе се не разлажу)! Па није да нам баш толико (и увек) требају, али - кад је џабе, и сирће је слатко.
Милслите нема никакве узрочнопоследичне везе између оваца и пирошки?! Овце, те алаве неваљалице, наумише јутрос да пождеру цвеће (за дезерт). Мајка појурила за њима (да спречи тај биљождеризам), па се прострла по земљи кол'ко је дуга (а нарочито тешка) и повредила руку. А обећала је била да вечерас прави пирошке.
/Цвећу и сад срце убрзано куца (избегло је смрт за длаку - вунену; овце сву ноћ кују план како да га се дочепају; наша главна, и једина, куварица сад је једнорука (готово неупотребљива)... а пирошке само пусти сан (погодите чији)./
/Цвећу и сад срце убрзано куца (избегло је смрт за длаку - вунену; овце сву ноћ кују план како да га се дочепају; наша главна, и једина, куварица сад је једнорука (готово неупотребљива)... а пирошке само пусти сан (погодите чији)./
Шетам вечерас са сестрићима, причамо о којечему, смејемо се... и депресија се повлачи... Не би ме нимало чудило и да једном тако (кад они постану озбиљни људи) шетам с њиховом децом, и причам с њима као са себи равнима. Иде време, ја у месту стојим..Нити дане нит године бројим... Никако да схватим кол'ко је то песка протекло. Двадесет година мине, а мене баш брига - ма шта ме се тиче! Кике плетем цвеће берем и возим бицикл. Имам неку грешку у софтверу. Немој случајно да ме неко поправи!
С времена на време (рецимо на пола сата) у овој соби, на волшебан начин, нестају фломастери (зелени), обичне и хемијске оловке... као да у земљу пропадну... Подвучем три реченице, и кад хоћу да подвучем четврту - од писаљке ни гласа, а нарочито ТРАГА (на папиру). Погледам под кревет, под сто... прашине кол'ко волиш, оловке ни за лек! /Некад морам да погледам и у своју мајицу, јер, пошто читам у лежећем или полуседећем положају, ја имам један необично згодан (двосмислено, двосмислено) сталак за оловке; једном сам тако са заденутом црвеном хемијском отишла код другарице - замислите бруке!/ Онда се, кад већ почупам косу од беса, и кад набавим нове, једнако неочекивано, и једнако волшебно, појаве ни од куда.
Пријавите се на:
Постови (Atom)