понедељак, 7. децембар 2015.

Pažljivo s rolnom

"Ko rolna toalet papiira žiivot se odmotavaa..." (Da li bi vam ta teška istina lakše pala da se predoči na neki manje banalan, a možda i uzvišen, način?!)
I svi mislite da to ima da potraje i da se rolna vazda odmotava ravnomerno ... A ako padne na pod (kao meni jutros), a?! Niko nema u vidu to neplanirano "ubrzanje". Umal' da (ko grom iz vedra neba) dođe do tragedije (znamo da "svakom se desi, kasnije il' pre, da nema više čiime da se obriše"): beli papir majku u crno da mi zavije!

Кнап угаона гарнитура и мањак пашенога

Како стигосмо кући, њих двојица (по обичају) залегоше на угаоној гарнитури (ко она два јарца кад се сретну на брвну: један с једне стране, други с друге стране). Опружише се један уз другог, само што се не погрлише (каква је то приврженост -- не можете замислити) и пустише филм (а онда могу секире да падају: они ће се извијати лево и десно, да сачувају живу главу, али поглед не скидају са екрана). Пошто се ми, отварајући Миине рођенданске поклоне, бејасмо распричале,  један од њих тек замоли домаћицу да спусти глас само за један тон.
Не познајем, рекох, два пашенога да се воле више од њих двојице. Шта ће, рече моја сестра, кад немају другог (мисли трећег) пашу. /Их, како ме то гану: сузе ми навреше на очи и погнух се под теретом кривице./ Па где би се он, мученик (ма како витак), углавио међу њих (нема бува где да се провуче)? Свако тражи место под сунцем, а паша мора да има своје место и на угаоној. Кад угаона буде већа, наћи ће "пашу" сестра трећа. (Ма какви, нема од тог ништа, ал' не могу тако окрутно да им разбијем илузије. Надам се само да неће похрлити у продавницу намештаја и залуд се изложити трошку./

Пољупци против ратне секире

Пре неколико година, идући од Ластине станице ка Улици Краљевића Марка, наиђем на неког Немца (тачније он наиђе на мене).
Нашао кога да пита како да стигне тамо куд је наумио. (Па ја не знам где се налазим.) Разменисмо по коју учтиву реч, показах му Мек на Зелењаку, па се руковасмо (да свако оде својим путем). Ал' одмах потом нађох се у чуду, кад се интернационални путник наже к мени и пољуби ме у оба образа. Разумем да ми беше захвалан, али зар је моја заслуга ТОЛИКА?! /А није да није: да не нађе Мек, могао је да скапа од глади.) 
Ма, ја не марим ни за пољупце овдашњих, што бих марила да ме љубе белосветски младићи?! (Јес' млад, јес' леп, ал' много ватре треба да се топи глечер.) Просто ме затекао и збунио. Немац љуби, а ја ни да бекнем: док сам схватила шта се збива, оба су ми образа била "обешчашћена".
Није Немцима веровати: међу нашим прецима су секире ратне имале посла колико јуче, ал' потомци освајају другим средствима: место пушке -- пољубац пуче.

уторак, 13. август 2013.

Ма какво чудовиште из Лок Неса! У Шушњу се појавило ЧЕДОвиште, које, ненавикнуто на статичност, од дуга времена и "лудих бубица"(или су купачи нагрнули на воду, нема где да стану па јој стају на жуљ, иако се не сећам да га има), недужне (ако је таквих на овом свету) људе, опружене на плажи, гађа камењем. И ваљда на то има право, по оној библијској дозволи: ко је невин, нек се на ме први каменом баци! Одазива се на име Маша. И заредила, пуне руке посла (и камења) има. Не знам да л' ће ко у Шушњу добити, толиикоо жељену, боју, али ће многи засигурно имати разбијену главу.
Возимо се пре неки дан и сусретнемо свадбену колону. Свадба, свадба, свадба, хееј! Тачно знам где су кум, стари сват и војвода. Знам, иако се не виде... од огромног ћебета простртог дуж шофершајбне. Знаменит гост - знаменит и дар! Обични гости, они ситни и мање битни, закићени пeшкирчетом из Панчева (што воду не упија, а не знам чему служи), а кум - одиго се на седишту па вири иза вееликоог ћебета (од полиестера, или полиамида, можда и мешавине - не видим најбоље), оригинал "кинеско". Није кум дугме! (А ћебе није "амбасадор"!) А домаћин имућан, и широкогруд, да се зна кад он жени сина: ћебе му за пола метра шире но на комшијској свадби.
Досадише ми два дана, пробише ми уши мегафоном: ЦИРКУУС У ВАШЕМ ГРАДУУУ... Циркус, ко да ми је то нешто! Ја из куће не морам да изађем да бих видела циркус. А и где год да одем, циркуску шатру не напуштам. И ви сте ту, и вии стее! Карту наравно платили нисте, јер... ви учествујете у програму! И сама играм једну од запажених улога: знате оно биће у шареној одећи, што широк осмех као брош носи (а кад га изврнеш на наличје - проспе се бујица туге)?!
Не волим да сваки час улазим у море, да се брчнем, па на сунце. Кад уђем, могу одатле само да ме истерају (што су моји зетови и сестре много пута и чинили). Купам се, и купаам, и купааам, па се онда... не сунчам. Окончам једно, па пређем на друго. 
Ја бих тако и да живим: дај да урадим још ово, и хајде да завршим још оно; таакоо... е сад могу да дигнем све четири увис и да уживам! Али Хегел каже: битак је БИВАЊЕ! Никако да усвојим то умеће напоредности и наизменичности, а да се оканем сукцесивности. Е да се може испити најпре сва жуч (зажмуриш, па накренеш, и наискап, па да остане само мед)! Али не дају се разлучити, а и, ако је веровати Његошу, "смијешане најлакше се пију"!