петак, 5. април 2013.

Изгубљен случај пред вратима ВЦ-а

Можда на Златибору, а можда и није, паркиран аутобус до аутобуса, и стално пристају нови... Пошли људи на море, а морају да пишке. Пред вратима ВЦ-а (не верујем да је социјални случај, кад узмем у обзир следеће) баба сера (важна ко да је на вратима раја) пакује новчанице од двадесет динара у шаку и трља руке. Употреба тоалета - четрдесет динара! Некад је, у срећна времена, била "мала нужда један, а велика два", а сад са двадесет динара мож' да се ј.беш... ал' да пишаш - НЕЋЕШ МОЋИ!Срећом, три лииваадее, три лииваадее... нигде гааздее неемаа... а магла пала...
У ствари, ево како је било. Изађем ја, мамурна (скоро се пробудила), дођем до ВЦ-а, и схватим да нисм понела лову, па се окренем да одем по новчаник. Отворена задња врата на буду... попнем се, и чудим се: "Кад променише пресвлаке на седиштима?" И гледам (ухвати ме паника): "Ј.боте, где ми је сестра?" Изађем, а група мојих сапутника се смеје. Погледам бус, а бус - црвен! Онај којим смо ми путовали био је БЕО, и паркиран знатно даље. Уђем у њега и заборавим да сам хтела да пишким. Џаба ти било, где ћу без надзора?! Треба да залутам, па ко после изгубљен случај да нађе?! На ливади сам ноге оросила приликом следећег стајања (и то није била моја идеја - ја сам своје идеје оставила код куће): није да сам стипса, него ко да чека ред... а магла пала...

"Добри" рефлекси и божије мешање у моје финансијско пословање

На море смо кретале увече, па сам изјутра нешто куповала и свратила до мењачнице. Пружила руку с новчаницом и у том моменту видим, крајичком ока, како нешто пада поред мене на под. Не знам да ли сам мрднула који центиметар уназад, али руку нисам помакла (за шт сам и по повратку с мора на њој носила доказ). У другом трену, видим одвали се друга даска с бочне стране шалтера и звекну ме по прстима. Један од присутних људи је потом рекао: добро је, има добре рефлексе! (А знате какви су ми рефлекси? Једном, док бејах средњошколка, или пак основац, пролети неки камион, јако брзо и јако близу нас пешака; сви поскачу у шанац, само ја останем где сам, а заклоним лице шаком.) Добро је, додадох јетко, сем за моје прсте! Тек тад спазише моја два расечена прста и прилично крви (јао, јао, помагај, изић ће ми ц'ева), те ми прискочише у помоћ. 
Дешавало се и пре да ме лупе по прстима... кад игрмо "црвених рукавица", рецимо, или... кад хоћу да узмем још колача (а треба да остане и за друге)... Али да ме Свевишњи лично тресне по прстима кад пружим руку да разменим десет евра?! Мислим, Господе, ДЕСЕТ евра?! (Зна он да ћу ја те сиилнее динаре зачас спискати. Али то ни Он не може да спречи!)

Почетак једног летовања

На море сам овог пута (после много година лагодног путовања аутом) кренула аутобусом, у друштву сестре и трогодишње сестричине. Накнадно је, кроз неколико дана, потврђена сумња да је с нама пошао и слепи путник - у сестрином стомаку. Та чињеница товарила је, наредних десет дана, сав пртљаг који нам је за плажу требао, као и Миу - на моја леђа. 
Потврђено је и да нам је зет (муж друге сестре) баксуз (прогнозирао је квар аутобуса). Кад смо стали у Мојковцу, возач је рекао: "Десет минута - пауза!" Испоставило се да му је песак у сату овлажио, па стало време (а мотор прокувао): десет минута потрајало је ПЕТ И ПО САТИ (толико је требало другом - исправном бусу да по нас дође из Херцег-Новог.

Очерупане ћурке

ДепилацијаааАааааАааааААААААААА... Ух, готово је! (Не желим никад да видим Бразил!)
Пре две године, пред полазак на море, моје сестре су, дошавши на ред после мене, непромишљено козметичарки дале инструкције: исто (и не слутећи сасвим шта тај пакет садржи)! Кукале су наглас све до Подгорице, и црвенеле се ко... очерупана ћурка (та перната животињица, сасвим случајно, постала је наша породична метафора заа...) Једва су ми (ни кривој ни дужној, а изгледа више толерантној на бол)  опростиле: данима нису могле да седну, а да не јаукну (смејала сам се њиховим мукама) - ћурке биле и печене (десило се да је восак био топлији но што треба). Сваки дан био нам је као Дан захвалности (само се о "ћуркама" зборило)! (Не знам да л' су зетови славили!)

Неће јој фалити длака с главе (јер је ћелава)

Док смо шетали с вечери, мало држећи Мађу за ручицу, мало трчкарајући за њом, Алекса (опаки тинејџер) носио је Хану (девојчицу од гуме), па наједном (ради разбијања монотоније и досезања узбуђења) завитла њоме којекако по ваздуху. Истог трена лутка му је, због тешког физичког злостављања, одузета (како би се избегле озбиљније повреде тог несрећног створења). Ма не брини, умирих луткину старатељку (а Машину маму), неће јој фалити длака с главе (јер је ћелава)!

Чудни породични нагони

Неки (или боље да кажем: већина, готово сви) у мојој породици имају чудне нагоне, који се, изгледа, наслеђују из генерације у генерацију.
Мој отац, моја сестра, па сад и Миа уживају да стискају нечије уво или, у недостатку добровољних "давалаца" (увета), мазе сопствене уши. Алекса, мој сестрић, као мали, волео је да се лицем приљуби уз наше голе листове (завуче образе између њих, и кези се блажено). Ниси могао чарапе да промениш, пред њим да се обучеш, а да се он не затрчи међу ноге (и онда их држи уз образ, сав озарен). Једном тако лежимо нас двоје и гледамо Сандокана. Протрчаше (изгледа одвише брзо) силне ноге по пустињском песку, а Алекса ми се снуждено пожали: а ја нисам ни видеоо!
Један од чудака са овог породичног стабла (ма не да је чудак, негооо... изгубљен случај, искрено да вам кажем) воли да пљеска децу по образима и по голим бутиницама, а и по... (не смем да вам кажем; неко би ту информацију могао погрешно протумачити и злоупотребити). Каква је то сила, ко ће знати, тек рука сама крене (чим се нађе иза каквог облог и једрог...). Још није утврђено у чему је ужитак: у звуку и специфичном ритму пљескања, у неком осећају заобљености и испуњености шаке, у свему скупа...? И деца, навикнута одмалена на специфичан вид нежности, уопште не реагују на то, сем што понекад почну сами да се пљескају по буцкастим ножицама, тражећи још (а кад мало поодрасту, знају и да узврате ударац... из све снаге, баш како ја умем да звекнем сестре кад се нађем иза њих), а ако се ко други усуди да их пљесне по образима, одмах се дају у дреку (јер то доживљавају као агресију и понижење). Недавно смо приметили да се појавио и наследник: Маша (која је од Мие две године млађа) удара Миу по гузи и прати то вербално (као  да користи показну методу): д.п., д.п.! 
Моје сестре вазда гунђају како их то пљескање сестрића нервира (уши им нису нарочито толерантне) и како је прејако (тобоже, ноге им се црвене), а ја се браним: шта вама смета, кад се они не буне (и све се цере од ува до ува, сем кад су зле воље - онда им ни иначе не треба прилазити).
Као што рекох, неки у мојој породици имају чудне нагоне, који су, изгледа, генетски програмирани, тј. преносе се с колена на колено... или на лист... или на бут... можда на уво... или на д.пе.

Морала сам да устанем у пет сати и да два сата чекам пред станицом милиције, како би ми рекли у које време да дођем да се "сликам" за личну карту (немам више куд: стара истекла у јануару, а ја хоћу на моорее, за који дан). Два сата чекаш, а нигде клупе да одмориш мало. Старија госпођа и неки господин сели на степенице (кичма не мари много за отменост). Међутим, један од пандура, наишавши с терена, скрену им пажњу: Молим вас, пређите тамо (где стајасмо ми, остали мученици), није културно да седите овде... колеге пролазе и остало (живо ме интересује шта остало подразумева, ал' сумњам да би то и он знао). 
Ја сам у више наврата морала да чучнем (не држе ме ноге), али сам сестри исказала недоумицу: не знам да л' је културно (али прија)?! Чучим и све се обазирем да пандур и мени не одржи лекцију; ем чучим, ем ми плитке фармерице! Ето, да знате, не идете тамо само да подносите захтеве за издавање личних исправа, узгред се учите и култури! Најпре добро проучите бонтон, да не буде после: нисам знао!