субота, 6. април 2013.

Сено за коња, за принца СВЕТ

Читавог живота ја чекам принца на белом коњу. Сад принчеви неки и модернизовани, има и других превозних средстава: лимузине, јахте, авиони... а ја запела: коњ па коњ! И дошао ми коњ, али ЖУТ (а зар је и могао коњ мога принца бити бео, кад већ није зелен?)! И од гуме (ал' уме и он добро да одскочи, кад му Маша и Миа наскоче на леђа; кад то учиним ја - погне се до земље, ни да макне, обична рага)! А од принца... ни гласа ни трага... ни писмо ни разгледница... ни СМС... ни мејл... ни чет... Принче мој, где си?! Сено за коња, за принца СВЕТ!

Ко да ја немам јајне ћелије

Кажем ја сестри од ујака ноћас у СМС-у: "Постаћеш опет тетка!" А она пита: "Која је у питању?!", тј., захваљујући којој ће понети поменуту титулу. Има неколико сестара и може бити било која, све су осумњичене (сем мене, изгледа). Одговорим: ја! "Кажи, не зезај", не прихвата она (ко да ја немам јајне ћелије). Зашто то звучи тако неуверљиво, а? (На мене никад не пада сумња; каква је то дискриминација?!) Мислите, не дешава се то од масних колача (поготово ако се зна да поменуте и не једем)? Оће каткад од немирног ветра, додуше... али сад је мирно, мислите... а не знате ви с које стране ветар дува!

Модерне методе чишћења

У свакој бајци постоји (прогоњена, проклета, успавана) Лепотица, и постоје њени помагачи. Пепељуги је маћеха на под просула просо, које је потом она морала да покупи (то ситно, очи да ти испадну док сакупиш сто грама), а ја сам млеко сама (нехотице) просула. Пепељуги су у помоћ дошли голубови, а ја сам позвала Васу и мачку да млеко полижу. И лепо њима, лепо мени (они омасте брке, а ја не морам да бришем). Али је мој тата дрекнуо на моје помагаче (па су збрисали из кухиње) - човек традиционалиста, нема разумевања за модерне методе чишћења подова!

Тигар и нирвана

Њему је потпуно свеједно: има таласа, нема таласа... велики таласи, мали таласи... сунце греје, киша пада... све му равно, од Петровца па... докле 'оћеш... Све што јесте и што није - њега не узнемирава. Лежи (кад га Миа не затрпа у песак вертикално) налакћен (на плажи, на поду, кревету, мојој нози...) и гледа некуд у даљину, блажено осмехнут... као да нема ничег што може да га уздрма (кладим се да је досегнуо нирвану), као да му је најбоље управо ту где је (нарочито кад је у мом крилу). Тај Миин тигар од гуме, који и добро и лоше (по мерилима људским) прихвата с једнаким миром - мој је идол!

Не шал'те се с рефлексима! (Не шал'те се главом!)

Миа се често не да ни повести ни потерати. Миа уме да преврши сваку меру. Услед тога, на мору се десило неколико пута да је рука њене маме пљесне. После се мама каје, и увек каже да је то учинила "рефлексно". Верујте, није лако кад је мама на ивици живаца, а дете не престаје да преко те ивице прелази. Али сузе се једва осуше, а Миа се опет занесе и "пређе преко границе" (толеранције). Онда ја морам да је упозорим: Миа, смири се! Знаш какве ти мама има РЕФЛЕКСЕ (има све да нас потамани)!

Имате резервације? Па шта?!

Аутобус који смо чекале каснио је више од два сата. У Будви су пустили друге да седну на места која смо ми РЕЗЕРВИСАЛЕ. У Петровцу су рекли да за нас нема места, која смо РЕЗЕРВИСАЛЕ. Али су, само зато што нисмо хтеле да се помиримо са тим да смо намагарчене, понудили да нс превезу до Сутомора, где би нас пребацили у други аутобус. У Сутомору нас, иако то очекивасмо, не избацише, са све РЕЗЕРВАЦИЈАМА. Ако сте мислили да вам резервације гарантују да ћете седети у аутобусу - веома сте наивни! Резервације служе да вам аутопревозник мазне паре! Животно правило злата вредно је: ко пре девојци - његова девојка! Ко пре у аутобус - завали се у твоје седиште! А ти се потуцај... од немила до нетрага... од Петровца до Сутомора... од Сутомора до... Пошто сам се у том аутобусу осећала као уљез (седела сам ко на иглама, тј. нисам могла ни да једем ни да спавам), упитах возача каква нам је даља судбина. А возач љубазно рече да ће се примопредаја обавити у Потоцима. Људи, идем с мора - шта ћу у ПОТОКЕ?! И заиста, пребацише тамо четири путника, али ми нисмо били међу њима. Правда је спора, али достижна: терали смо је од мора, а истерали (и правду и узурпаторе) у Потоцима!

Црна бубо, куд си се упутила?!

Кад смо пошле кући, чекале смо на аутобуској станици у Петровцу готово три сата: дошле смо пола сата пре заказаног поласка, а аутобус је каснио додатна два сата. И морале смо отићи до ВЦ-а. Да сте то видели - прави хорор! Најпре сам морала да прођем кроз предворје, у којем не беше светла, које је последњи пут опрано оне године кад је изграђено (а прошло је отад бар три деценије), где са свих страна висе некакви каблови... А у самом ВЦ-у... јаоо, какав ужас! Прљаво легло разноразне гамади! Да су ми очи биле микроскоп, несумњиво бих регистровала гомилу којекаквих сићушних воајера. Не знам како сам се уопште усудила да скинем гаће. Нека гадна црна буба мили из једног ћошка ка мени... На опрезу сам... стиснула сам ноге, које су ми се одсекле, и лакну ми кад увидех да је њена мета сливник, а не...