недеља, 3. фебруар 2019.

Дошао ми недавно зет (један од мојих омиљених) из бела света. Још се не сретосмо, али мисли он (кад не мислим ја;)) на мене, знам (а и чух;)). Решио да узме мој живот (и брачни статус) у своје руке (кад су већ моје скрштене; дојадило човеку да из лета у лето ишчекује ту сензационалну свадбу;)). Не може му се ни замерити: четири банке, а на видику ни зета ни детета (то је просто недопустиво) – сем оног у мени (фигуративно, не у материци;)). Каже, ако нема овде никог за мене (пробирач наиђе на отирач... али ни главе не осврће;)), има у Босни (зар сам икад рекла супротно?:)), водиће ме тамо (САД си се сетио; не зна он у ком грму, тј. у којој бившој југословенској републици;) лежи зет, овај зец, али... да окуша човек срећу... моју).
/Шта фали његовом тасту, каже, што у кући има ДВА Босанца? Шта може да фали (кажем ја)? Може само да претиче: и памети, и духовитости.../ А мени се брци смеше: тешко ћеш ти, зете, натерати жабу у Босну, овај воду!

Ћошак који брачни статус одређује

Тек кад сам себи насула тањир супе и села за сто, Миа и Матија су пожелили и сами да једу. Устадох да послужим обоје, што значи да они заузеше расположива места за столом. Онда ја привукох столицу од телевизора, колико да могу да дохватим кашику. А Миа, између два срка, изненађено упита: села си на ћошак?!
Да, што, упитах некако значајно (ко да не знам какву сам бојазан у својој сестричини изазвала). Ма ништа, насмеши се стидљиво она, одлучивши да се мане осетљиве теме.
Истина, изазивам судбину: седим на ћошку стола, па никад нећу бити прибележена у књизи венчаних. Ко да бих се иначе удала!
Увек тако седи, моја сестра добаци (донекле љутито, знам; не може да ми опрости ту несмотреност, односно тврдоглаво и упорно деловање против саме себе), неће она да се удаје (и у томе се јасно зачу прекор).
А зато се ти ниси удала, закључи Миа, канда озбиљно (као да је управо склопила Рубикову коцку). Зато. Сто је за све крив (дабогда се расклимао, па замењен округлим био). Надам се да га (као жижак) гризе савест (што ја никад у зеленој венчаници нећу мамити задивљене уздахе сватова).
Pitam sestru gde se "vadi" neka potvrda, a ona mi (ni pet ni šest, ni adresa ni ustanova...) precizno objasni: ma kod one crne, iz G........., što se nije udavala. ?! ?! ?! (To ja ne mogu da verujem. Ne samo što bih s takvim putokazom neminovno zalutala. Možda joj na čelu piše "nije se udavala", ali ja tu žutu štampu ne čitam.)) "Vernici" se krste kad "veruju" (doduše, neki i bez navodnika sigurno), a ja kad ne verujem svojim očima ili ušima. Izgleda da je taj nedosegnuti (ili izgubljeni) bračni status u provinciji (od koje ne ozdravi ni metropola) nadasve bitan i ona koja se nije, ili pak jeste (što ipak donosi više poena i uvažavanja), udaVAla do kraja života mora da ga nosi kao žutu traku oko ruke.

среда, 20. јун 2018.

6. октобар 2012. ·
Ко чека - тај дочека! Ко би рекао да Маша, тако мала, тако добро (а нарочито "зло") памти. Каже ми данас: ја сам гледала... мама је била млаада... и-и бацила је цвеће... а ти си скоЦила... и ухватила... и НИСИ се удала! :) Како јој се овај аргуметнт појавио у правом тренутку: јер сам ја њој недавно на свадби, кад је она била одлучила да се порве са шипарицама око бидермајера, рекла да ће се најспретнија (иако ни спретност није битна, колико добар договор с невестом) УДАТИ (због тога је Маша, истина тешка срца, одустала).
На наредним свадбама, удаваче, не рачунајте на бидермајер (ако вам се то чинило као гаранција да ћете променити брачни статус, окачите наду мачки о реп) - Маша ће стајати у првом реду. Можда не може ни брзо ни високо да скочи, ал' што се дере кад не добије што жели - свака би се, зарад властитих ушију, одрекла брачне среће, а камоли препустила цвеће!

понедељак, 12. фебруар 2018.

Антидепресив

Једна моја сестра (а имам их, броја им се не зна) чита ових дана збирку, наводно антидепресивних, прича (она тврди да неке не да не правдају лековити атрибут, но чак имају супротно дејство). Видећи је тако удубљену, муж завири у корице, упитавши: Шта читаш то? "Антидепресив", одговори она. 
Па лакше ти је, жено, да попијеш таблету (закључи мој зет, Босанац - зар треба више да га хвалим?)!

Трауматично и присилно искорачивање (без хулахопки;)) из детињства

Знате кад су ме ПРИНУДИЛИ да одрастем (мада, само сам се претварала, да ме оставе на миру - још сам мала)?! Кад су ми из дечијег диспанзера преместили картон у диспанзер за одрасле! Е, тад сам се разболела! То је за мене била ТРАУМА! А тек кад су ми хулахопке шеснаестица окрачале, а веће се нису производиле! А у то време (хм... ма ономад) кад изађеш из шеснаестице, могао си само да носиш најлон-чарапе (као мама), или да идеш го (ал' било 'ладно, бре, а и ја несигурна)! И то су још биле оне беле ребрасте, није тад било свих могућих боја, као сад, кад можеш да будеш шта ти воља (кад и за мене праве хулахопке, и зелене чак, и са чича-глишом, и кад те, то што си мама (добро, ја нисам, али...) не спречава да се облачиш као дете)! Иначе, у тим истим хулахопкама играла сам ластиш у школи до краја осмог разреда (морала сам високо да дижем ноге, хулахопке су ми и због тога биле нужне), а код куће, богами, и у првој години средње! (Па шта, била сам добра у ластишу, нисам хтела тога да се одрекнем! Сем тога, читавог живота готово ја сам наивно и чедно девојче! А замислите сад осмакињу (онако испршене, нафракане, и још им вири... трепавица из очију) која игра ластиш?!:) Да пукнеш од смеха!) Е журим, на мене је ред: е-ма, е-се-са...
Узех Машине хулахопке да јој помогнем при облачењу, али се на трен замислих: обрни-окрени, не знам "како иду". Шта је овде напред, а шта позади, упитах (донекле сасвим случајно, а однекуд с намером да Машу подсетим на познату рекламу и насмејем је) као она баба што у реклами, збуњена, шири ћеркине танге. Дај, оте ми Маша хулахопке, да видим етикету. Етикета је (срећа) као путоказ на непознатом путу. Кад видиш звезду северњачу, знаш где је која страна света; а кад уочиш етикету, можда и даље нећеш знати где ти је глава, али дупе нећеш да омашиш: етикета се непоколебљиво држи задње стране. Али невоља је кад етикете, као у овом случају, НЕМА. Онда морамо да применимо друга знања: гледај да препознаш отиске прстију, пета или колена (оне грилонке свуд имају једнако ткање, нису обликоване према стопалу, и први пут можеш да их окренеш како хоћеш, а други пут би ваљало да следиш облик који први пут стекну). Е кад би, Машо, све у животу имало етикету, где би нам био крај!