недеља, 21. јануар 2018.

Једна мама дала ми свог сина (ма мали рођак, нема ни годину; да не помислите...;)) у наручје! Мали ме прво вукао за репиће, па се после тако праћакао да ми је нанео лакше телесне повреде!:) Онда је почео да вришти као магарац (оштећење бубних опни већ спада у озбиљније угрожавање мог здравља:)) и да ме, без икаквог повода, гребе и удара по лицу (укратко, мали је физички, и из чиста мир, насрнуо на мене:))! Једва су ме живу спасли!:) Нико ми није веровао да је тај напад био "ничим изазван":) (чак сам била врло љубазна према њему, куртоазно му упутила неколико реченица!:)) Нису ми веровали, између осталог, због старих породичних трикова (који се преносе с колена на колено; мислим, „од оца је остануло сину“, а од сина – ћерки:))! Мој деда, учио је коларски занат, тј. како се праве точкови за запрежна возила (ко не зна шта је то, нека погледа неки речник архаизама:)). Али, узгред су хтели да га науче и како да буде дадиља (ал' деда се опирао - није га занимало то факултативно знање): понекад је морао да држи дете свог мајстора (није му то причињавало задовољство:)). А дете се одмах да у дреку! И сви се чуде: код свих хоће, а код њега неће! Па наравно, ко би се још осећао угодно у рукама које штипају за гузу?!:) (Или, мождаа... ;)) Да будем искрена, сетила сам се тог "излаза у случају опасности";)! Али га НИСАМ УПОТРЕБИЛА, нисам стварно!:) Само сам завапила за помоћ па су ме једва истргли из руку тог распомамљеног клинца!:) Још неко време је кидисао на мене, али сам била на безбедном одстојању!:) Што је агресиван – чудо једно!:) Боже, какве ли то каше једу ова деца?!;)

четвртак, 11. јануар 2018.

Svetlost dana i suknja štofana

Doktor joj je zakazao porođaj za nedelju, i ona nije imala nameru da se porodi pre. Ali moj sestrić, izgleda, nije hteo da poštuje ugovoreni termin: odužilo mu se vreme, ne može više da čeka! 
Žali se sestra da je nešto steže, kontam da su to kontrakcije. I pitam, znalački: „Koliko se često javljaju?“ A ona nije ni merila! Tek tada poče da štopuje vreme. Al' sam autoritet, ko da sam šestoro dece rodila! Na pet minuta, pa na sedam, pa na pet.. ko će znati... Pitam: „Pa imaš li drugačiji osećaj no prethodnih dana?!“(Moja analitičnost zlata vredi!) Da, nikad je nije ovoliko stezalo oko stomaka. Ama, ženo, moraš u porodilište, ili u hitnu! 
"A šta ako bude nešto“, upita ona, i istovremeno prsnusmo u smeh. Pa NEŠTO mora da bude, kad-tad, ne možeš izbeći. Ako je vreme, ne možeš ti da otkažeš porođaj (nisi Georgina, to je književna privilegija).
"Šta ću u hitnu?", obrecnu se. "Nisu to ginekolozi!" (Nisu, ali moraju štogod znati i o rađanju: ako nisu kumovali, kroz plot su gledali!) 
"Ništa ne boli", brani se ona, "to treba da boli!" "Mada", dodade, "neke žene kažu da nisu imale bolove". Govori mi kontradiktorne stvari, ali... u drugom je stanju, mora se imati u vidu. Kao da traži oslonac za svoju želju da čeka nedelju. 
Svejedno, ni sestra ni zet se ne usuđuju da odu na spavanje. Možda bi i otišli, da ih sve vreme ne nagriza crv sumnje (JA). Čekajući kojem će se privoleti carstvu, ja uspavah sestričinu. I onda prelomismo: pokupismo prnje i krenusmo za Beograd, ali najpre svratismo u hitnu službu. I tamo, posle pregleda (jadne trudne žene: nema pred kim ne rašire noge), rekoše: "Otvoreni ste tri prsta." (Nikad mi nije jasno čiji to prsti služe kao mera -- mogu biti tanani, lopovski, a i debeli kao ćutuk. Što, brate, lepo ne uzmu lenjir, pa da znamo precizno.) 
"Takvo stanje može potrajati nekoliko dana, a možete se i u toku noći otvoriti." Ona i dalje gunđa da joj se ne ide. Aman, ako treba da budem tetkica, ne moram da budem i babica (nisam za to iole stručna)! Može da bude, a može i da ne bude: ako ne bude, nikom ništa... al' ako BUDE – obrali smo zelen bostan. Pa ti sad gledaj šta ćeš...
Već beše prošla ponoć, na ulicama nigde nikog, sem onih koje muke (porođajne, recimo) gone. Dok se parkiramo, medicinska sestra tupo zuri kroz prozor u nas (i glođe nešto, užina). Doktor mlad, zelen (mislim, u zelenom mantilu –- odmah mi je bio simpatičan) zbija šalu, i kaže sestri: "Evo ti još jedne trudnice!" (Sudeći po srdačnom dočeku, te noći patili su od manjka trudnica i viška dokolice.) "Dobro nam došla (zabava može da počne)", prihvata ona mirno i rutinski, ko prodavačica kutiju čipsa iz magacina. Porođaj je za njih ko kad treba da sleti još jedan od gomile proizvoda safabričke trake. Pa njima je dete roditi ko... dobar dan (kad ne prolazi kroz njihove noge... inače bi im pao mrak na oči), sitnica (mada ova naša „sitnica“ ima blizu četiri kila). 
Kad uzmem sve u obzir, razumem onu do grla, i preko glave, zamotanu Palestinku (recimo) koja u holu nervozno šetaše i mrmljaše neku molitvu. Al' ovde, vala, ako ti se ginekolog ne nađe pri ruci (da ne kažem pri... znate već -- deca se ne rađaju iz ekstremiteta, to je božanska privilegija: samo Dionis, doduše zbog nemilih okolnosti, iz bedra se, i to očevog, rodio), nije ti bog (koji god on bio) od naročite pomoći. (Svevišnji se samo pomakne u stranu i nadzire situaciju: kroz prste.)
Palestinku su kasnije jedva nagnali da se svuče i s odeljenja uklonili sve muške glave... ne bi li pristala da se porodi. Kako li se te žene porađaju u svojoj zemlji? Možda su im svi ginekolozi istopolni. A po meni, kad noge moraju (a MORAJU) da se rašire -- nebitan je i broj i pol onih koji međ' njih vire.
Hajd' ako neće da skinu maramu (kako im ne pripadne muka od vrućine?), ali suknju do zemlje?! (Oči sokolove ne bi dete sagledale u tom tunelu... a i dete valjda treba najpre da ugleda svetlost dana, a ne zagasiti štof.)
I zet i ja smo pomalo unezvereni i smeteni, a sestra, kao i prošlog puta, pribrana i staložena. I odvedoše je, u te tajanstvene odaje, u kojima, na vrlo nedostojanstven način, postaju majke. Fraza „dići sve četiri uvis“ ovde ima sasvim specifično značenje. A dignute noge (naročito oaza među njima) često imaju gomilu medicinski zainteresovanih  posmatrača (iako je sve kao na dlanu, posebno studenti razrogače oči, da im nešto ne promakne.
I tu su naše porođajne muke postale intenzivnije (te muke, izgleda, članovi porodice trpe koliko i sama porodilja). Na svakih pet minuta do jutra sam se trzala (to su već učestale kontrakcije... pred sam porođaj). Tek kad mi zet potvrdi da je dečak izvirio iz "jazbine", mogla sam da odahnem. Kad se dete rađa, to je kao da na stanici, recimo železničkoj (nekako mi tajanstvenije, arhaičnije, romantičnije...), željno, a ozbiljni i ćutljivi, iščekujete nekog dragog... i kad konačno promoli glavu kroz „prozor“, nastane opšta radost.

субота, 2. септембар 2017.

Недавно је у Машин комшилук стигао један папагај, веома брбљив, што нема длаке на језику. Тачније, уме човек, овај папагај, и да опсује сочно. Кад су напуштале дом његових власника, две бабе имале су шта и да чују. П...е једне, довикнуо је папагај за њима (а не верујем да су му претходно стале на жуљ). Бабе се нису увредиле, већ су то после по селу препричавале као анегдоту, а Маши вазда начуљене уши, чак и кад тако не изгледа (кад је тобоже занета игром). Рекле су бабе да папагај каже и ево, и ћао, и низ пристојних речи. Али тек кад чу ово последње (из забрањеног фонда), она батали играчке и заборави на игру: ШТА ЈЕ РЕКАОО? Нису јој поновили, разуме се, али она настави да се распитује: а што он прича ружне речи? Кад ју је мајка данас одвела да види тог пернатог говорника, Маша се вртела као на иглама чекајући и запиткујући маму: а кад ће да каже... знате већ, оно што је рекао и бабама. То ваљда дође као нека катарза: ако мени није дозвољено да псујем, дај да чујем оног ко дозволу и не тражи (а одговорност не сноси).

недеља, 23. јул 2017.

Једна моја сестра (а имам их, броја им се не зна) чита ових дана збирку, наводно антидепресивних, прича (она тврди да неке не да не правдају лековити атрибут, но чак имају супротно дејство). Видећи је тако удубљену, муж завири у корице, упитавши: шта читаш то? "Антидепресив", одговори она. Па лакше ти је, жено, да попијеш таблету (закључи мој зет, Босанац - зар треба више да га хвалим?)!

понедељак, 7. децембар 2015.

Кад чељад није бесна, ни кућа није тесна

У нашој кухињи, потпуно бесправно, борави један миш. Има неколико дана како се огласио (кажу ми отац и мајка, ја га нисам чула ни да бекне) иза судопере: нешто глође, гризе (можда и своје нокте, страхујући, потпуно беспотребно, од наших мачака). 
Поменуте мачке су га и донеле у кухињу. Не, није им намера била да га изједу. Играле су се њиме, како већ воле ти садисти, играле, па или су га пустиле кад им је досадио или им је, мученик, измрцварен, сам утекао. Од тог момента, као дете кад изгустира и одбаци неку играчку, он их уопште не занима. Само једу (грануле, готованке), премештају се с кревета на кревет, спавају као медвед усред зиме, цуњају тамо и овамо, али им на памет не пада да миша улове (а можда су га донеле за запат, да се размножи, дуга је зима).
Ја у кухињи ретко боравим и ни мене није много брига, али данас сам пекла медено срце. И кад једном уђох да проверим како колач напредује, па ми нешто плишано и сиво промаче пред очима (а преко кутије за хлеб), ја вриснух и у два корака домогох се терасе, неко време још вичући: ааа-ааа, миииш! Мајка се није нарочито потресла због мог изненадног сусрета с тим безобразником (наставила је да тупо зури и удише никотин). Повративши се од шока (и схвативши да ни од кога не могу очекивати заштиту), дограбих најпре једну, а после и другу белу мачку (обе лежаху на сепеницама, опружиле се ко пола коња и уживају у сунцу), па их однесох до места на којем се уљез појавио. /Истина, нико их још није видео да се одметну у лов, али је једна од њих виђена више пута како једе ловину добијену на поклон од велике мачке, која је, сиротица, недавно остала без своје дечице. Рачунасмо (залуд), ваљда их је нечему научила./ Оне га и не погледаше, ма прођоше као поред турског гробља, као да се то њих ништа не тиче. Довукох на силу и велику мачку неодређене боје (црно-жуте претежно), која је годинама врсни ловац, али она (у сталном страху од газдарице, не осећа се угодно у кући) шмугну чим је испустих из руку. 
А он, узрок све те пометње (због којег су мачке грубо тргнуте из поподневног дремежа), узнемирен мојим вриштањем и паником коју сам по кући проширила, одгега се у заклон иза шпорета. Ее, некад се знало кад је мишевима време за весеље: кад мачке нема, они коло воде. А ове моје мачке су, изгледа, од такве сорте да, док мишеви преплићу моравац, саме подврискују и лепе хиљадарке хармоникашу на чело.
Ал' мислим после (у страха су велике очи, па умало, грешна ми душа, не допринесох и убиству недужног створа): грехота да га мачка поједе, па то неки мали јадник са душом у носу, једва се вуче (мора да су га пре неки дан оне неваљалице начеле, па нит живи нити умире). 
Тата, кажем, могао си да га ухватиш: за уши и напоље! То ти је задатак, ионако по целу ноћ ту седиш и гледаш телевизор. А што га ти ниси ухватила, пита он одмах (све га страх да се не претргне), не одвајајући очи од ТВ-екрана (пази само да ти нешто не промакне; миш би могао неометано уши да му изгризе). Ја не смем. И ко би онда вриштао?
И тако, сви се у кући само згледамо и очекујемо да се неко други побрине за подстанара: ми људи гледамо (прекорно) ТРИ мачке (и оне су постале наопаке, листом постају вегетаријанци), оне се гледају међусобно (не дају ни пет пара), свака би да на другу пребаци одговорност, неће, лењивице, прстом да макну. Увидевши да од њих нема леба, ја гледам у мајку, мајка гледа у оца, отац у мене... а мачке гледају у страну (имају образ као ђон). 
За то време миш гледа своја посла, иза нашег шпорета, или судопере А кад ноћ одмакне, и мачке крај мог тате заспе као заклане, ваљда гледа и телевизију, склупчавши се на другом крају кревета. Кад чељад није бесна, ни кућа није тесна.

Сатове мрзи онај који касни

Мрзим сатове! Толерантна сам само према оним часовницима што казаљке имају, а језика немају. Одвратим поглед од њих и није ме брига. Али не могу да сакријем нетрпељивост према брбљивом (ругању склоном) зидном (или пак стоном) часовнику. У једној просторији нема места за нас двоје (стога га редовно прогнам и залупим бесно за њим врата): он воли да наглас броји (или одбројава) непогрешиво, а ја од бројања имам страх и почнем (ионако трома и несигурна хода) да се саплићем .
Што сам ја више посвећена својој тишини, то он јаче урла: закаснићеш, стићи нећеш... умрећеш, умрећеш... Некад се и кроз кључаоницу у моје срце заривају његов окрутне казаљке: тик-так, тик-так, ТИК-ТАК, ТИК-ТАК (окрећу се све махнитије, џаба сам прситма уши затворила)... Закаснићеш, стићи нећеш, умрећеш умрећеш... Јастуком да му та погана уста затиснем, у свет далеко да се отиснем (да се не предам, да не вриснем, када ме сат међу казаљке стисне), слутњи његовој (или својој?) не могу се опрети: закаснићееш, стићи нећееш, умрећееш, УМРЕЋЕЕШ...

Спелеологија и лева рука

U rađanju dece u našoj porodici svako ima svoj doprinos. Zetovi, kao što Duško Radović reče, samo postave kamen temeljac. Sestre sede i čekaju skrštenih ruku (ali raširenih nogu -- kukuuu) da stomak kao kvasac naraste. A moja je dužnost da na internetu nalazim kojekakkve informacije o trudnoći, plodu, pa kasnije i o odojčetu i dojilji. I kaže mi sestra (ona u kojoj je nedavno postavljen temelj): ti ćeš doktorirati pored nas!
Jeste, vala: mogu odmah da se zaposlim u GAK "Narodni front", da budem doktoru (čiki koji nadzire moje sestriće dok plivaju u plodovoj vodi) desna ruka. Hm... kad malo razmislim, bolje leva (pretpostavljam da se desna bavi speleologijom).