недеља, 10. фебруар 2013.

Кад је Сашки било четири-пет година, мој тата  је обећао да ће јој сваке године, до њене осамнаесте, куповати одговарајући број чоколада. Пре две седмице Сашка је постала пунолетна, и вероватно се још слади поклоном, Рекла сам тати: имаш и мени за рођендан да купиш чоколаде; колико година - толико чоколада! А он мени: јес' па да потрошим целу пензију!
Пошто јој је укинута испорука мајчиног млека, Маша је почела да једе све што види, што јој се понуди, и све на шта наиђе. Види ли лонац, тањир, кашику (а и кад не види), стално нам даје до знања да би радо нешто презалогајила: "једем ја"! Машо, хоћеш пасуљ? Гледа ме право у очи и, климајући (више пута) главом, промрмља слатко нешто као "ммхм" или пак каже "да". Машо, хоћеш бананицу? Ммхм. Машо, хоћеш да ти направи тетка воћни јогурт? Клима главом, ммхм. Машо, хоћеш да ти испечем три пужа и две жабе? Ммхм.
Увидевши да се емотивна, и свака друга, празнина не може надоместити било чиме до оним чије одсуство ту зјапећу рупу (невидљиву и нелоцирану, што притиска - какав парадокс) узрокује, и да сваки покушај надомештања (пре свега бесмислено дуго зурење у монитор, који потхрањује лажне наде... да тамо има нечег чега овде нема) изазива специфичну мучнину (углавном лоцирану, негде у желуцу, и на тераси - ту ми поштар уручује телефонски рачун - проклети dial up), донела сам одлуку да се наредних пет дана повучем са места главног пискарала и дангубе на Фејсбуку. Не сумњам да ће ме мучити бројни симптоми зависности, и ја ћу се одупирати свим снагама, али ако подлегнем тешким мукама, одржите ми посмртни говор (исхвалите све моје врлине, придените ми и које немам, и превидите све моје мане, како је и ред), па нађите моју сличицу и кликните: delete. И онда још кажите: нека јој Бог у царству небеском (ваљда неће бити подземно, за овакву невину душицу; тама за ме што се вазда сунцу клањах) подари спокој... и АДСЛ!
СМРТ СЕ НАС НИШТА НЕ ТИЧЕ, ЈЕР ДОК СМО МИ ТУ, ЊЕ НЕМА, А КАД ОНА ДОЂЕ, НАС ВИШЕ НЕЋЕ БИТИ. То, пре свега, значи да не треба да страхујемо од смрти, а поготово да нас се не тичу административни (или ма који други) проблеми које ћемо, можда, сишавши (не својевољно) са светске позорнице, изазвати, односно оставити својим наследницима (уз све оно чега су једва чекали да се докопају).                                                  
Моја покојна баба (није читала Емпедокла), пошто се деси да изгуби личну карту, пробила нам је уши док јој нисмо извадили нову, убила се од бриге: "неће моћи да ме са'ране" (можда је баш од тог стреса убрзо потом и умрла, какав апсурд).
Што вам све ово причам? Прекјуче ми истекла лична карта! Неће моћи да ме сахране! А ако им и пође за руком (да не кажем лопатом), кад на оном свету установе да не могу да ме идентификују (а не знам напамет матични број), има да ме баце назад! (Дакле, суђен ми је пакао!)
Кад год уђем у њихову одају, нађем их у истом положају, увек у истом послу: једно седи на столици, држи цигарету у руци (или устима) и гледа серију на Пинку, а друго, као заклано, соава на троседу. Уђем следећи пут, а они само заменили места, и улоге. Смена се врши на сат времена, односно кад се завршава једна, а почиње друга серија (серије се деле на њене и његове, а поделили су их по принципу: прва мени, друга теби... тако да не долази до сукоба интереса и тескобе на троседу). И тако по сео дан! Благословени били Пинк, Маричуи, Марисол, Росалинде, Касандре, Хосе Мигели, Дон Хуани и остала дружина (уз коју су срећни моји згубидани)!

Добар пребранац далеко се чује

Будући да му је жена сакрила прошлогодишње петарде, мој тата није могао да поднесе што на све стране трешти као да је рат (Срби не рачунају да славе ако нешто не пукну, макар неком флашу о главу), док је он остао без муниције (правили су му зазубице), па је, наоружавши се за вечером пребранцем, претио да ће изаћи на терасу и узвратити ватру. Мајка и ја одмах смо се бациле у заклон (таква оружана сила, није шала).

Без круне жабе скачу на ме џабе

У купатилу имам три жабе, залепљене тачно изнад каде. Кад год се туширам, бар једна од њих скочи на мене па бућне у воду. Или не могу да одоле води (топла је, тако примамљива), или су све жапци (мада, ни то није засигурно - модерна су времена) па не могу да одоле мени (ваљда сам и ја примамљива), али џаба насрћу кад ниједан од њих није онај КРУНИСАНИ.