Маши више нису занимљиве њене сликовнице; она воли да листа моје књиге без сличица. Тачније, само се претвара (неки од најранијег детињства верују да циљ оправдава средство) да воли да их чита, јер много више воли да по њима пише (само кад увреба повољну прилику). Летос је свакодневно посезала за поезијом, али је сад заокупљена језиком - наврзла се на "Турцизме у Вуковим рјечницима"! Још јој није пошло за руком (у којој држи бојицу) да допише што је Вук пропустио, јер је све време држим на оку (предахнем само кад је, као вечерас, ту мој трогодишњи цинкарош, што радо штити теткине интересе, али још радије цинкари млађу сестру). Где Вук стаде, дописала би Маша речи, да се тетка пред бојицу не испречи!
недеља, 10. фебруар 2013.
Паметнији има више бора
Учим се да спавам на леђима. Решила сам да извесне (неке и нарочито важне) делове тела поштедим гужвања (природа се ионако већ одвише за то стара). Али леђа не дају да их научим! И, што је најгоре, тело, навикнуто да се стомаком и лицем приљуби уз постељу, не да сну ни да приђе. Али "ћераћемо" се још! Овог пута није ми стало да будем паметнија!
Пуно и празно
Волим кад ми дођу сестрићи (сестре мање-више, зетови ту и тамо). Али волим и кад оду (да све вратим на своје место, нарочито погубљене живце). Истина, остане ми празна кућа... празна ТА пећ (то сестре уз њу стисну своје задњице и пусте да дува док не остане без (топлог) даха)... празне шерпе... празне тегле...
Наравно да није све празно: пуна је ноша, кревет је пун мрвица, судопера пуна прљавих судова... пуне руке посла... Али празно срце!
Наравно да није све празно: пуна је ноша, кревет је пун мрвица, судопера пуна прљавих судова... пуне руке посла... Али празно срце!
Имало би да се глође
Моја мајка има обичај да каже: нема пас за шта да нас уједе (мада, не знам ни што би према добротворима испољавао такву агресију). Чак и кад изузмем мајку с пасје трпезе, ја се с тим не бих сложила (а мислим да би и пас имао гомилу "аргумената" против, који више, који мање заобљен). Имао би да грицка наредних годину дана, и не би знао где пре да загризе!
Глав(е)на даска недостаје, а нема кривца који хаје
Много сам уморна, готово увек. Не знам је ли то селен, магнезијум, калцијум, калијум, гвожђе... алуминијум... даска у глави... али неки ђаво ми фали! Та даска (кад је већ поменусмо) вероватно на неком небеском стоваришту чами (мада сумњам да је од чамовине, тог тајанственог дрвета за које не знам ни где расте ни како изгледа), ал' да је Господ хтео да је поседујем, не би заборавио да је угради. Истина, његова кривица можда је само у томе што је "уградњу" поверио двема замлатама (од којих једна сад спава ко заклана, а друга пере судове; обоје потпуно мирне савести, као да су све у животу у(г)радили баш како треба).
.
Никотински чедоморци
Да ли им то што су ме створили даје за право и да ме униште?! (Од дуванског дима не могу ући у кухињу!) Мада, сумњам да су при том творењу баш мене, као крајњи продукт, имали на уму. Да јесу, верујем да би се, из одговорности према себи, и према човечанству, радије определили за неки вид контрацепције. Мора да је ово "димљење" нека врста посткоиталне контрацепције. Неки су фетуси тако жилави!
Човек и пас
Синоћ сам Васи, док је у ходнику облетао око мојих ногу, упутила неколико топлих и мазних речи. Мајка је то из кухиње чула, па ме после питала с ким сам разговарала. Са Васом, рекох, А она одмахну главом, на онај специфичан начин који значи: ниси нормална (јадна жена, ишчашиће врат, одмахујући тако свакога дана) и настави вербално да се чуди: причаш као са човеком! Ја с човеком НИКАД тако не бих причала!
Пријавите се на:
Постови (Atom)