среда, 13. фебруар 2019.

Добровољно сам пристала да пржим кромпириће, целе (јер нико то не уме као ја)... од бабе сам научила)! Али, моје ангажовање увек кошта: овог пута плаву ванглу (у којој је кромпир опран), коју сам наслонила на врућу ринглу (боже, како се лако пали)! Да је вангла била зелена, па и да, неутешна, сузе над њом проливам! Овако, само да ми кромпирићи испадну хрскави и жути, ммм... "Здраво твоја глава на рамена" (кад ти стоји као саливена), ти ћеш ванглу:) другу (и то зелену) набавити, "а у руке Мандушића Вука биће свака" вангла:)... истопљена!
 Млади кромпирићи немају цене (а домаћица има ванглу мање)
Мени у најскорије време треба забранити приступ у кухињу (ради опште безбедности). Данас је страдало мало лонче за кафу (покој му души, овај, емајлу)! Па шта је: не могу да чувам истовремено једно дете (поприлично живахно), једно куче (које је остало без млека) и једну мачку (која је, срећница, раније испила своју дозу) са мачетом! А вала баш сам несрећно сачињена: ем ми мозак не функционише најбоље, кочи негде... ем ни нос не врши дужност како треба! Док осетим мирис загорелог... оде маст (односно, лонче, скупа с млеком) у пропаст! Г
ледам како нова снајка у једној индијској серији прави ћапате, па јој један готово сасвим загорео. Побогу, зар толико да и ја овде осећам?! Аааа, млекооо (куку, мора да је прошло пола сата)! У два корака се нађох пред шпоретом... да обришем млеко што крај рингле беше искуљало, да отворим прозор и врата да дим изађе... а ја прикријем трагове (док домаћица не дође) још једног злочина над недужним посуђем.
Једна од нас две ускоро ће доживети нервни слом: или мачка или ја (њу ће можда задесити и превремен порођај... мене може само закаснели, ако бог да)! И то све због коза! Не да ми нису све на броју, него НИЈЕДНЕ нема (ко зна чија стабла брсте, те кучке)! А мачка ми се вазда врзма око ногу и мјааууче, мјааууучеее, да ми се коса на глави диже. Престани, нервираш ме, лепо јој кажем. Престааниии, НЕРВИРААШ МЕЕ, БРЕЕ, дрекнем (из петних жила)! А она тера по своме: мЈауче ли мЈаучее! Ее, човече, мислим мачко, зар не видиш да је враг однео шалу?! Нека и тебе ђаво носи! Јеси сита и напита; шта ћеш још? Пажње, нежности? Ни ја тога немам, па живим (како знам и умем)! И не кмечим да се уз мене привијеш (видиш да сам бесна, те ми кућа тесна; клони ме се)! 

Рађање пилета

Ја отворих фрижидер да узмем торту (шта сабајле? по јутру се дан познаје, нек ми тако сладак траје), а Матија у вратима спази јаја. Ово је полуупаноо, додирну једно, да покаже где је напрсло. А онда се досети и узвикну: нее, ту се рађа пилеее! Мудрица моја! (Па јесте, за сваког постоји нека рупа кроз коју се у овај свет измигољи.)
Пиле се рађа, само ако квочка лежи на јајима двадесет дана, рекох. Иначе, мрка капа (а од јајета мућак).
Без муке се сабља не искова, чак ни ветар капом се не тера (мораш да се ознојиш, брате), без муке се ни пиле не леже (знају квочке што са "посла" беже), а досад се још ниједно не роди из фрижидера.

И ја коња... за шта треба... имадем

У граду паклено вруће, сунце ме иритира готово као Мерсоа (само да ми се на путу не испречи неки Арапин...) Ја бих што пре да се изгубим са Булевара (она недавно засађена дрвца још су немоћна да се супротставе овој врелини), али сестра се вуче као пребијена мачка (дошло ми да је звекнем, па да то више не буде метафора, бар не придевска). Отмем јој „кормило“ Машиних колица и појурим као луда, али Маша се измигољи испод покривача (иза којег се од сунца крила) и почне да вречи: немој тии, хоћу мама да ме возиии... (Од те дерњаве дође ми да се обесим о прво дрво... али све младо, још и ниско, гре'ота да се ломи, а и не чини ми посао.) И тако сваки пут кад сам кришом преузимала управљање „возилом“... 
А ја баш воолим да гурам дечија колица (некако ми дођу и као ослонац (бар буквални, ако не фигуративни)! (Е вала ми је дојадила, признала сам и сестри! Роди ми друго дете, хоћу да и ја имам кога да возим! Ма шта роди, заборави... Нећу ја никог више да молим... Ко да то не могу сама (ма и без епидурала)!;) Ваљда и ја коња за трку (тачније, за приплод: тај ипак у овоме има кључну и незаменљиву улогу) имадем!
Нећу, бре, више да се уздам у друге... само у се... и у своју материцу!


Да би се на трпези нашло кувано јаје, најпре негде морате да нађете некувано!

За доручак - (једно) кувано јаје (па мало кечапа, мало сира... не звучи лоше)! Хм... али куд су нестала сва јаја из корпе?! Мораћу у пиџами да одем до кокошињца, ваљда међу кокошкама има раноранилаца (ко рано рани - рано снесе јаје). Како ме видеше, мрак им паде на очи (од напорног рада све су се усукале): ови људи су незајажљиви, десетак кокошкица мало је да подмири потребе ове бројне и јешне фамилије (а шта су се, брате, наврзли на јаја?!) Кад већ идем, хајде да их и подмитим (тако у овој земљи све функционише: ни кокошке неће да раде ако их не "подмажеш"). Бацим им коју шаку жита, а оне и не осврћу главе: навалише да у ровитој земљи лове глисте и црве (е ваљда и њима дојадило да сваког јутра једу житарице, па да су не знам кол'ко здраве - на нос, овај кљун, им изашле). Једино петао кљуцну које зрно (ал' од њега каква ми вајда: ако јаја и носи, нигде их не оставља... а јестива само кад отегне папке), па се стушти за кокошком лево, па држи за оном десно (није тај гладан, кад само на једно мисли)... једна мора да му падне шака)! А газдарица, пошто глисте и црве не воли (свашта, чудан укус има), доручковаће опет мусли!
Нема бољег лекара од народа, ал' не "ради" ни за Галенику ни за Хемофарм! Не нуди ни аналгине ни бенседине!:) Кад год имаш неку (умишљену) муку, препоруче ти да као лек узмеш мотику у руку (па удри по сувој земљи... боље него главом о зид)!" Не знам да л' је та алатка лек за све бољке, али је несаница од ње ко руком однета! Татина несаница (ја не узимам горке пилуле, нарочито с држалицом!) Човек се готово сасвим преквалификовао у баштована, и мотику носи као орден! Мало-мало па (ко ћорав) трчи у башту, вазда тамо има нешто да ради: ако не да копа и залива, а оно да плодове свог напорног рада убира (и стално се хвали, како се све од рода до земље савија)! И тим биљкама је додијао, од њега не могу да да'ну: само чека и мотри, и тек што краставац „заруди“, а он цап, па у канту (а зру ко луди, не могу да стигнем да изједем). У башту изјутра, у башту с вечери, па после како се спусти на кревет, тако заспи (ко заклан; а слично и изгледа;)). Не можете да заспите? Сетите се 3 хектара „лека“ којe су вам дедови оставили! Копајте, и (слатко) спавајте!;)