среда, 13. фебруар 2019.

И ја коња... за шта треба... имадем

У граду паклено вруће, сунце ме иритира готово као Мерсоа (само да ми се на путу не испречи неки Арапин...) Ја бих што пре да се изгубим са Булевара (она недавно засађена дрвца још су немоћна да се супротставе овој врелини), али сестра се вуче као пребијена мачка (дошло ми да је звекнем, па да то више не буде метафора, бар не придевска). Отмем јој „кормило“ Машиних колица и појурим као луда, али Маша се измигољи испод покривача (иза којег се од сунца крила) и почне да вречи: немој тии, хоћу мама да ме возиии... (Од те дерњаве дође ми да се обесим о прво дрво... али све младо, још и ниско, гре'ота да се ломи, а и не чини ми посао.) И тако сваки пут кад сам кришом преузимала управљање „возилом“... 
А ја баш воолим да гурам дечија колица (некако ми дођу и као ослонац (бар буквални, ако не фигуративни)! (Е вала ми је дојадила, признала сам и сестри! Роди ми друго дете, хоћу да и ја имам кога да возим! Ма шта роди, заборави... Нећу ја никог више да молим... Ко да то не могу сама (ма и без епидурала)!;) Ваљда и ја коња за трку (тачније, за приплод: тај ипак у овоме има кључну и незаменљиву улогу) имадем!
Нећу, бре, више да се уздам у друге... само у се... и у своју материцу!


Да би се на трпези нашло кувано јаје, најпре негде морате да нађете некувано!

За доручак - (једно) кувано јаје (па мало кечапа, мало сира... не звучи лоше)! Хм... али куд су нестала сва јаја из корпе?! Мораћу у пиџами да одем до кокошињца, ваљда међу кокошкама има раноранилаца (ко рано рани - рано снесе јаје). Како ме видеше, мрак им паде на очи (од напорног рада све су се усукале): ови људи су незајажљиви, десетак кокошкица мало је да подмири потребе ове бројне и јешне фамилије (а шта су се, брате, наврзли на јаја?!) Кад већ идем, хајде да их и подмитим (тако у овој земљи све функционише: ни кокошке неће да раде ако их не "подмажеш"). Бацим им коју шаку жита, а оне и не осврћу главе: навалише да у ровитој земљи лове глисте и црве (е ваљда и њима дојадило да сваког јутра једу житарице, па да су не знам кол'ко здраве - на нос, овај кљун, им изашле). Једино петао кљуцну које зрно (ал' од њега каква ми вајда: ако јаја и носи, нигде их не оставља... а јестива само кад отегне папке), па се стушти за кокошком лево, па држи за оном десно (није тај гладан, кад само на једно мисли)... једна мора да му падне шака)! А газдарица, пошто глисте и црве не воли (свашта, чудан укус има), доручковаће опет мусли!
Нема бољег лекара од народа, ал' не "ради" ни за Галенику ни за Хемофарм! Не нуди ни аналгине ни бенседине!:) Кад год имаш неку (умишљену) муку, препоруче ти да као лек узмеш мотику у руку (па удри по сувој земљи... боље него главом о зид)!" Не знам да л' је та алатка лек за све бољке, али је несаница од ње ко руком однета! Татина несаница (ја не узимам горке пилуле, нарочито с држалицом!) Човек се готово сасвим преквалификовао у баштована, и мотику носи као орден! Мало-мало па (ко ћорав) трчи у башту, вазда тамо има нешто да ради: ако не да копа и залива, а оно да плодове свог напорног рада убира (и стално се хвали, како се све од рода до земље савија)! И тим биљкама је додијао, од њега не могу да да'ну: само чека и мотри, и тек што краставац „заруди“, а он цап, па у канту (а зру ко луди, не могу да стигнем да изједем). У башту изјутра, у башту с вечери, па после како се спусти на кревет, тако заспи (ко заклан; а слично и изгледа;)). Не можете да заспите? Сетите се 3 хектара „лека“ којe су вам дедови оставили! Копајте, и (слатко) спавајте!;)

Само јаши, ми смо наши

Постоје разна превозна средства: ауто, аутобус, авион, камион (кад је нужда, може да послужи)... а и просто да разбије ову једноличност почетног А), коњ (оно што би Миа одабрала, али јој није доступно)... ииии тетка (коју Миа "преже", јер, за разлику од коња, сродног по томе што и њега "јаше" ко год стигне, тетка јој је углавном доступна). Хоће Миа из спаваће собе мамине и татине до своје: тетка, намести се (Миа јој се с леђа веша око врата; попусти Миа, "давиш" ме)! Треба да се спусти низ степенице на ручак: тетка, окрећи леђа! Хоће да изврда купање па је треба "подмитити": тетка се сагиба, а Миа радосно притеже (чупа) дизгине (теткине репиће, да) и мамуза тетку до купатила!:) Кад идемо у шетњу, Миа поред тетке "фода", али само док се њене (осетљиве) ноге не уморе: чим је изда снага (у најбољем случају, након сто метара пешачења), Миа скаче тетки на кркаче! 
Сјаши, Миа; ОК (или бар попусти дизгине)? Незгодан си џокеј!


Свађам се са ТВ-ом... као некад моја баба, док је гледала Дневник (њој сам се смејала, ал' сад разумем тај гнев кад те нешто иритира). Tако ја са оним досадним дугометражним, агресивним рекламама, односно (недипломираним) глумцима у њима, који симулирају реалне особе (разих социјаних профила) и искуства. (Мада од тога човек може да се одбрани само пушком: метак у екран, и готово!) Ја се облачим, а жена ми соли памет (а задивљујуће је стварно како зналачки одаберу речи, фразе, примере који ће деловати уверљиво)... Није видела прст пред оком, ни белу мачку... али откад има наочаре (не знам које)...... види иза седам гора:), „види остраг ко и спреда“, скенер и микроскоп због ње ће завршити у каквом музеју (као апсолутно непотребне справе): нема тог микроћошка:) иза ког ће се пред њом сакрити микроорганизми!
 Ако сте ћорави код оба ока, купите ове наочаре: ПРОГЛЕДАЈТЕ!

Bračna ponuda

16. oktobar 2011. ·

Šta sam noćas propustila?! Konektovah se da vidim, al' ni u snu (najkošmarnijem;)) nisam očekivala nešto nalik na bračnu ponudu (i to dospelu čak iz daleke Sirije). Poruka je kratka i jasna: "i want to marry u". Sad sam u dubokoj nedoumici, ne znam kako da odgovorim: "I don't care", kako se usuđuješ, drugom sam se obećala... neke želje se nikad ne ostvaruju?! (Da si tako krupnu poruku započeo velikim slovom, ili je završio uzvičnikom, možda bih i razmislila. Ovako, izgubio si sve poene, tamnoputi!) Ne znam šta ga je uopšte navelo na takav (virtualni) korak: da li stiker na mom čelu, ili sestrin pleteni prsluk (zaista, u njemu izgledam zanosno)?! Iskreno se nadam da on ne može da vidi moje ostale fotografije (al' ne bi me čudilo da sam nešto zabrljala pri podešavanju). A postoji još jedna mogućnost: da je mladi (i požrtvovani) Tahir čitao moj prethodni status, pa prolio gorke suze nad mojim devojačkim mukama, i rešio da mi promeni bračni status (i prezime), kako više ne bih (gde god mrdnem) trpela podsmeh i porugu nadmoćnih, uvaženih i blagoslovenih (makar i brkatih, masnih, ograničenih, zarozanih) - UDATIH- žena!
Jedna moja sestra kaže: Osetio je on da ti voliš trbušni ples, vučeš, bre, više na tu stranu.
Ma, ne znate vi s koje strane vetar duva (a na koju stranu izvija se trbuh moj)!
"Osetio" on da sam bledolika sa plavim očima... pa zanemario i geografsku, i kulturološku, i versku, i starosnu udaljenost (odoka... 18 godina) među nama! Pa nema mene na svakom ćošku (to je retko blago... da vam je znati čije)!

недеља, 3. фебруар 2019.

Priča bez naslova (i tetka bez živaca)

3. januar 2011.

Prodavci u centru Beograda moraće da osnuju obaveštajnu službu (radi očuvanja sopstvenog mentalnog zdravlja:)), koja će ih blagovremeno izveštavati: Mia i Maša u kupovini (da stignu ljudi bar da popiju koji bensedin;))!;) Maša ne trpi nikakve uze ni stege, ne da ni za ruku da je uhvatiš, da je bilo kako sputaš! Usudiš li se da joj staneš na put (koji vodi od police do police, od ćoška do ćoška), baca se na pod i u dreku! Kad su bolje volje, onda začas smisle zabavu: nije njima problem da čekaju dok majke kupuju, nađu one uvek čime će da prekrate vreme! Pred Novu godinu posetili smo, tako porodično, i „Tajm aut“. Maši i Mii se prostor dopao na prvi pogled, i bez reči počeše da trče među štenderima (da ne videh na netu, ne bih znala kako se to zove;)): a niže su od njih, i kad zađu među garderobu, kao da su zašle u lavirint: niko im ne uđe u trag!:) Majke biraju dukseve za očeve, a tetka, da je stooki Argus, da je veštački satelit, il' maratonska trkačica:), ne bi uspela da ih prati ni izdaleka, a kamoli u stopu!:) Maša mi nestade za tren iz vidokruga, k'o da u zemlju propade, ali ako ja ne vidim kud ode, ima ko vidi: Mia trči za Mašom, a ja za Miom (kao kad ovi svetski agenti prate Mladićeve jatake da dođu do njega;))! Tako ih obe nađoh u poslednjoj kabini: isprobavaju, da, ali koliko su zavese jake (jače od tetkinih živaca, svakako:)). U svaku kabinu uđu, i svaku zavesu namaknu, pa se klibere. Tetka im priča, ali one su u zanosu, niti je vide niti čuju! 'Aj'mo, smirite se, molim tajm aut (da sastavim živce što mi pokidaste:))!:) Tetka još naivno veruje da lepa reč i gvozdena vrata otvara, ali... decu iz kabine ni lovački pas ne istera!;) Posle sam samo motrila kraj ulaznih vrata (ta ne izvoljevaju: ne čekaju ni lepu reč, ni zapovest: sezame, otvori se;)); tek što staneš pred njih, razjape se:), i eto izlaza (ne i iz nezgodne situacije, nažalost;)), da mi sestričine ne pobegnu na ulicu, strah me da ih neko ne ukrade... mada, vratio bi ih kroz pola sata (i preklinjao da ga ratosiljamo muke;))!;)