среда, 13. фебруар 2019.

Мрзим усисиваче! Зато што несносно зује. Зато што морам да се погнем (а ја сам вам ко Србија, што се сагињати неће). И зато што увек имају неке точкиће, или разне истурене делиће, којима се грчевито ухвате за фотељу, сточић, где стигну... неће прстом да мрдну, ко да без мотике има 'леба... или прашине. Та ленчуга неће добровољно, а нарочито не радо, да ме прати по соби (укопа се па неће ни да макне, тврдоглав к'о магарац), већ морам да се вратим по њега (обавезно гадно псујући) и да га цимнем за улар! Мрзим усисиваче (све до једног)! Благословене биле метле (са дугачком дршком)!
Покушала сам да објасним Мии да не волим да се шминкам (нарочито розе бојом). Али Миа не мари за моје покушаје, а још мање за објашњења: она је већ одлучила да ћу јој бити модел, и ја се више ништа не питам (сем хоћу ли личити на наказу). Легох на руду, тј. завалих се на троседу... Затворих очи, а она ми нанесе сенку за лутке (да, зато сам ја лепа ко лутка), тек на један капак (изгледа да опет „киклоп, киклоп, киклоп је у моди“). 
И да ме умири, шминкерка љубазно рече: „Знаш како ћеш бити лепа... да ти се сви смеју!“ 

Све би срце дале за вандале

Миа обавља систематски преглед своје маме. И, лекарски сталожено, констатова: „Срце вам је поломљено!“ „Да, поломљено“, сложи се пацијенткиња, „поломио ми га је Иван (Миин тата)... И, шта сад да радим?“ 
Миа се само на трен збуни, јер за све постоји решење: може бајпас, а може иии... „Па можете да купите у продавници (чоколадно Милкино срце, прави избор), па да ставите!“ Мама упита: „А шта ћу са овим старим?!“ Докторка одговара: „Паа, не знам, можда бисте могли и да га сачувате!“ (Не иште вам леба, и злу да не треба!)
А згодно би стајало и у ђачком споменару, примећујем ја, да девојчице саосећајно уздишу над њиме. (Сломљено срце, хеј, колико би то заслуживало поштовања -- ко рањени ратник.) Исто тако, могло би да стоји као експонат (опомена, односно упозорење) у кабинету биологије, и да будућим поколењима указује на вандалски учинак љубави! (Чувајте, децо, срца; ту селотејп не помаже!)
Сестра ми се већ поприлично опоравила: како конци попуштају (а били је добро сапели), тако она пушта језичину! И кад тако једном поче да ми звоцка (увек она нађе неку замерку: експерт за налажење длаке у јајету), одбрусих јој: што ти неки конац не пустише дуже (кад почнеш да палацаш, само да те цимнем)! (Да је конац к'о језик дугачак... ћутала би ти к'о заливена!) Насмејала се (срећна што доктори у породилишу фино „крпе“) – ситан везак везу... а конац не расипају. 
Матија има једну музичку жабу, одатле ми асоцијација: не знам зашто (делује помало ласцивно), али све те музичке крпене животиње (што обично висе о кревецу) имају канап који им виси међу ногама: баш ћу да ти свирам... можеш да ме повучеш... А мени не треба двапут рећи (после им крив ђаво): сестра зна да је од моје нежности страдала Машина медуза (кад бејах на ивици нервног слома... где се и сад можда налазим, само не гледам доле... већ испред себе, и ходам, ходам...): како сам је лако повукла - ишчупах јој гласне жице! Свирај то поново, СЕМ;)... ако те ја спречим!

Није лако бити беба када Маши то устреба

Маши се прохтело да има (и пресвлачи) бебу (од крви и меса; досадне су оне од гуме, а и не беше ниједне у близини). А тетка дошла баш згодна, омалена (и пристала је да дигне ноге... а кмезила је, по инструкцијама, одистински, све као Матија). Маша се попе на кревет и диже ноге високо увис, да покаже како треба. Дигни ноге, бебо! И беба подигну. Ма, зар не треба мама да подигне ноге беби? Јесте, али Маша би у ту сврху морала да поручи дизалицу. Маша тобоже извлачи влажне марамице из кутије, брише предано. Е сад да те обучем! Чекај, бебо! Гура ми наранџасто ћебе међу ноге (па где да нађе пелену тих димензија) и навлачи друго, плаво, ћебе преко, као панталонице. 
 Ноге све време у ваздуху: за бебу у позамашним годинама потребне су кондиционе припреме!
Мама је у кухињи, прави тулумбе! Тетка је у облацима;), а чува Матију! Матија би нешто да "прегризе" (и тетку чак, и она је прилично заобљена;)... али, није то то). Стога смо замолили маму за мало млека. Ал' мама не да да се предозира (тек што се најео, а већ би још хтео)! Сад Матија мора да чека. А да се не би врпољио, тетка му пева, и певаа... Тамо су куће од чоколаадее, а прозори су од мармелаадее... Спаавајмоо, саањајмоо... Тетка "има таленат", а Матија нема избора: не уме да запуши уши, па мора да спава... Али тетка не престаје да пева... О тетка, тетка, СПАВАМ - не почињи песму испочетка!
Ко пева, зло не мисли... А ко слуша... на то је принуђен!
Дан по Машином рођењу кренуле сестри ја (Машине тетке) са зетом (Машиним татом) у породилиште (у посету мами и беби). И успут, у колима, зет нам показује Машину сличицу у мобилном. Ја констатујем (професионално, не исказујући став): "Личи на Белог (свог тату, а нашег возача)!" А друга тетка "вади ствар" (тј. вади флеке, где их нема... тек за њом остају): "Па доообро, шта има везе!" 
Брзина је углавном преимућство... сем кад је "на кросу" језик бржи од памети!
Добровољно сам пристала да пржим кромпириће, целе (јер нико то не уме као ја)... од бабе сам научила)! Али, моје ангажовање увек кошта: овог пута плаву ванглу (у којој је кромпир опран), коју сам наслонила на врућу ринглу (боже, како се лако пали)! Да је вангла била зелена, па и да, неутешна, сузе над њом проливам! Овако, само да ми кромпирићи испадну хрскави и жути, ммм... "Здраво твоја глава на рамена" (кад ти стоји као саливена), ти ћеш ванглу:) другу (и то зелену) набавити, "а у руке Мандушића Вука биће свака" вангла:)... истопљена!
 Млади кромпирићи немају цене (а домаћица има ванглу мање)
Мени у најскорије време треба забранити приступ у кухињу (ради опште безбедности). Данас је страдало мало лонче за кафу (покој му души, овај, емајлу)! Па шта је: не могу да чувам истовремено једно дете (поприлично живахно), једно куче (које је остало без млека) и једну мачку (која је, срећница, раније испила своју дозу) са мачетом! А вала баш сам несрећно сачињена: ем ми мозак не функционише најбоље, кочи негде... ем ни нос не врши дужност како треба! Док осетим мирис загорелог... оде маст (односно, лонче, скупа с млеком) у пропаст! Г
ледам како нова снајка у једној индијској серији прави ћапате, па јој један готово сасвим загорео. Побогу, зар толико да и ја овде осећам?! Аааа, млекооо (куку, мора да је прошло пола сата)! У два корака се нађох пред шпоретом... да обришем млеко што крај рингле беше искуљало, да отворим прозор и врата да дим изађе... а ја прикријем трагове (док домаћица не дође) још једног злочина над недужним посуђем.
Једна од нас две ускоро ће доживети нервни слом: или мачка или ја (њу ће можда задесити и превремен порођај... мене може само закаснели, ако бог да)! И то све због коза! Не да ми нису све на броју, него НИЈЕДНЕ нема (ко зна чија стабла брсте, те кучке)! А мачка ми се вазда врзма око ногу и мјааууче, мјааууучеее, да ми се коса на глави диже. Престани, нервираш ме, лепо јој кажем. Престааниии, НЕРВИРААШ МЕЕ, БРЕЕ, дрекнем (из петних жила)! А она тера по своме: мЈауче ли мЈаучее! Ее, човече, мислим мачко, зар не видиш да је враг однео шалу?! Нека и тебе ђаво носи! Јеси сита и напита; шта ћеш још? Пажње, нежности? Ни ја тога немам, па живим (како знам и умем)! И не кмечим да се уз мене привијеш (видиш да сам бесна, те ми кућа тесна; клони ме се)! 

Рађање пилета

Ја отворих фрижидер да узмем торту (шта сабајле? по јутру се дан познаје, нек ми тако сладак траје), а Матија у вратима спази јаја. Ово је полуупаноо, додирну једно, да покаже где је напрсло. А онда се досети и узвикну: нее, ту се рађа пилеее! Мудрица моја! (Па јесте, за сваког постоји нека рупа кроз коју се у овај свет измигољи.)
Пиле се рађа, само ако квочка лежи на јајима двадесет дана, рекох. Иначе, мрка капа (а од јајета мућак).
Без муке се сабља не искова, чак ни ветар капом се не тера (мораш да се ознојиш, брате), без муке се ни пиле не леже (знају квочке што са "посла" беже), а досад се још ниједно не роди из фрижидера.

И ја коња... за шта треба... имадем

У граду паклено вруће, сунце ме иритира готово као Мерсоа (само да ми се на путу не испречи неки Арапин...) Ја бих што пре да се изгубим са Булевара (она недавно засађена дрвца још су немоћна да се супротставе овој врелини), али сестра се вуче као пребијена мачка (дошло ми да је звекнем, па да то више не буде метафора, бар не придевска). Отмем јој „кормило“ Машиних колица и појурим као луда, али Маша се измигољи испод покривача (иза којег се од сунца крила) и почне да вречи: немој тии, хоћу мама да ме возиии... (Од те дерњаве дође ми да се обесим о прво дрво... али све младо, још и ниско, гре'ота да се ломи, а и не чини ми посао.) И тако сваки пут кад сам кришом преузимала управљање „возилом“... 
А ја баш воолим да гурам дечија колица (некако ми дођу и као ослонац (бар буквални, ако не фигуративни)! (Е вала ми је дојадила, признала сам и сестри! Роди ми друго дете, хоћу да и ја имам кога да возим! Ма шта роди, заборави... Нећу ја никог више да молим... Ко да то не могу сама (ма и без епидурала)!;) Ваљда и ја коња за трку (тачније, за приплод: тај ипак у овоме има кључну и незаменљиву улогу) имадем!
Нећу, бре, више да се уздам у друге... само у се... и у своју материцу!


Да би се на трпези нашло кувано јаје, најпре негде морате да нађете некувано!

За доручак - (једно) кувано јаје (па мало кечапа, мало сира... не звучи лоше)! Хм... али куд су нестала сва јаја из корпе?! Мораћу у пиџами да одем до кокошињца, ваљда међу кокошкама има раноранилаца (ко рано рани - рано снесе јаје). Како ме видеше, мрак им паде на очи (од напорног рада све су се усукале): ови људи су незајажљиви, десетак кокошкица мало је да подмири потребе ове бројне и јешне фамилије (а шта су се, брате, наврзли на јаја?!) Кад већ идем, хајде да их и подмитим (тако у овој земљи све функционише: ни кокошке неће да раде ако их не "подмажеш"). Бацим им коју шаку жита, а оне и не осврћу главе: навалише да у ровитој земљи лове глисте и црве (е ваљда и њима дојадило да сваког јутра једу житарице, па да су не знам кол'ко здраве - на нос, овај кљун, им изашле). Једино петао кљуцну које зрно (ал' од њега каква ми вајда: ако јаја и носи, нигде их не оставља... а јестива само кад отегне папке), па се стушти за кокошком лево, па држи за оном десно (није тај гладан, кад само на једно мисли)... једна мора да му падне шака)! А газдарица, пошто глисте и црве не воли (свашта, чудан укус има), доручковаће опет мусли!
Нема бољег лекара од народа, ал' не "ради" ни за Галенику ни за Хемофарм! Не нуди ни аналгине ни бенседине!:) Кад год имаш неку (умишљену) муку, препоруче ти да као лек узмеш мотику у руку (па удри по сувој земљи... боље него главом о зид)!" Не знам да л' је та алатка лек за све бољке, али је несаница од ње ко руком однета! Татина несаница (ја не узимам горке пилуле, нарочито с држалицом!) Човек се готово сасвим преквалификовао у баштована, и мотику носи као орден! Мало-мало па (ко ћорав) трчи у башту, вазда тамо има нешто да ради: ако не да копа и залива, а оно да плодове свог напорног рада убира (и стално се хвали, како се све од рода до земље савија)! И тим биљкама је додијао, од њега не могу да да'ну: само чека и мотри, и тек што краставац „заруди“, а он цап, па у канту (а зру ко луди, не могу да стигнем да изједем). У башту изјутра, у башту с вечери, па после како се спусти на кревет, тако заспи (ко заклан; а слично и изгледа;)). Не можете да заспите? Сетите се 3 хектара „лека“ којe су вам дедови оставили! Копајте, и (слатко) спавајте!;)

Само јаши, ми смо наши

Постоје разна превозна средства: ауто, аутобус, авион, камион (кад је нужда, може да послужи)... а и просто да разбије ову једноличност почетног А), коњ (оно што би Миа одабрала, али јој није доступно)... ииии тетка (коју Миа "преже", јер, за разлику од коња, сродног по томе што и њега "јаше" ко год стигне, тетка јој је углавном доступна). Хоће Миа из спаваће собе мамине и татине до своје: тетка, намести се (Миа јој се с леђа веша око врата; попусти Миа, "давиш" ме)! Треба да се спусти низ степенице на ручак: тетка, окрећи леђа! Хоће да изврда купање па је треба "подмитити": тетка се сагиба, а Миа радосно притеже (чупа) дизгине (теткине репиће, да) и мамуза тетку до купатила!:) Кад идемо у шетњу, Миа поред тетке "фода", али само док се њене (осетљиве) ноге не уморе: чим је изда снага (у најбољем случају, након сто метара пешачења), Миа скаче тетки на кркаче! 
Сјаши, Миа; ОК (или бар попусти дизгине)? Незгодан си џокеј!


Свађам се са ТВ-ом... као некад моја баба, док је гледала Дневник (њој сам се смејала, ал' сад разумем тај гнев кад те нешто иритира). Tако ја са оним досадним дугометражним, агресивним рекламама, односно (недипломираним) глумцима у њима, који симулирају реалне особе (разих социјаних профила) и искуства. (Мада од тога човек може да се одбрани само пушком: метак у екран, и готово!) Ја се облачим, а жена ми соли памет (а задивљујуће је стварно како зналачки одаберу речи, фразе, примере који ће деловати уверљиво)... Није видела прст пред оком, ни белу мачку... али откад има наочаре (не знам које)...... види иза седам гора:), „види остраг ко и спреда“, скенер и микроскоп због ње ће завршити у каквом музеју (као апсолутно непотребне справе): нема тог микроћошка:) иза ког ће се пред њом сакрити микроорганизми!
 Ако сте ћорави код оба ока, купите ове наочаре: ПРОГЛЕДАЈТЕ!

Bračna ponuda

16. oktobar 2011. ·

Šta sam noćas propustila?! Konektovah se da vidim, al' ni u snu (najkošmarnijem;)) nisam očekivala nešto nalik na bračnu ponudu (i to dospelu čak iz daleke Sirije). Poruka je kratka i jasna: "i want to marry u". Sad sam u dubokoj nedoumici, ne znam kako da odgovorim: "I don't care", kako se usuđuješ, drugom sam se obećala... neke želje se nikad ne ostvaruju?! (Da si tako krupnu poruku započeo velikim slovom, ili je završio uzvičnikom, možda bih i razmislila. Ovako, izgubio si sve poene, tamnoputi!) Ne znam šta ga je uopšte navelo na takav (virtualni) korak: da li stiker na mom čelu, ili sestrin pleteni prsluk (zaista, u njemu izgledam zanosno)?! Iskreno se nadam da on ne može da vidi moje ostale fotografije (al' ne bi me čudilo da sam nešto zabrljala pri podešavanju). A postoji još jedna mogućnost: da je mladi (i požrtvovani) Tahir čitao moj prethodni status, pa prolio gorke suze nad mojim devojačkim mukama, i rešio da mi promeni bračni status (i prezime), kako više ne bih (gde god mrdnem) trpela podsmeh i porugu nadmoćnih, uvaženih i blagoslovenih (makar i brkatih, masnih, ograničenih, zarozanih) - UDATIH- žena!
Jedna moja sestra kaže: Osetio je on da ti voliš trbušni ples, vučeš, bre, više na tu stranu.
Ma, ne znate vi s koje strane vetar duva (a na koju stranu izvija se trbuh moj)!
"Osetio" on da sam bledolika sa plavim očima... pa zanemario i geografsku, i kulturološku, i versku, i starosnu udaljenost (odoka... 18 godina) među nama! Pa nema mene na svakom ćošku (to je retko blago... da vam je znati čije)!

недеља, 3. фебруар 2019.

Priča bez naslova (i tetka bez živaca)

3. januar 2011.

Prodavci u centru Beograda moraće da osnuju obaveštajnu službu (radi očuvanja sopstvenog mentalnog zdravlja:)), koja će ih blagovremeno izveštavati: Mia i Maša u kupovini (da stignu ljudi bar da popiju koji bensedin;))!;) Maša ne trpi nikakve uze ni stege, ne da ni za ruku da je uhvatiš, da je bilo kako sputaš! Usudiš li se da joj staneš na put (koji vodi od police do police, od ćoška do ćoška), baca se na pod i u dreku! Kad su bolje volje, onda začas smisle zabavu: nije njima problem da čekaju dok majke kupuju, nađu one uvek čime će da prekrate vreme! Pred Novu godinu posetili smo, tako porodično, i „Tajm aut“. Maši i Mii se prostor dopao na prvi pogled, i bez reči počeše da trče među štenderima (da ne videh na netu, ne bih znala kako se to zove;)): a niže su od njih, i kad zađu među garderobu, kao da su zašle u lavirint: niko im ne uđe u trag!:) Majke biraju dukseve za očeve, a tetka, da je stooki Argus, da je veštački satelit, il' maratonska trkačica:), ne bi uspela da ih prati ni izdaleka, a kamoli u stopu!:) Maša mi nestade za tren iz vidokruga, k'o da u zemlju propade, ali ako ja ne vidim kud ode, ima ko vidi: Mia trči za Mašom, a ja za Miom (kao kad ovi svetski agenti prate Mladićeve jatake da dođu do njega;))! Tako ih obe nađoh u poslednjoj kabini: isprobavaju, da, ali koliko su zavese jake (jače od tetkinih živaca, svakako:)). U svaku kabinu uđu, i svaku zavesu namaknu, pa se klibere. Tetka im priča, ali one su u zanosu, niti je vide niti čuju! 'Aj'mo, smirite se, molim tajm aut (da sastavim živce što mi pokidaste:))!:) Tetka još naivno veruje da lepa reč i gvozdena vrata otvara, ali... decu iz kabine ni lovački pas ne istera!;) Posle sam samo motrila kraj ulaznih vrata (ta ne izvoljevaju: ne čekaju ni lepu reč, ni zapovest: sezame, otvori se;)); tek što staneš pred njih, razjape se:), i eto izlaza (ne i iz nezgodne situacije, nažalost;)), da mi sestričine ne pobegnu na ulicu, strah me da ih neko ne ukrade... mada, vratio bi ih kroz pola sata (i preklinjao da ga ratosiljamo muke;))!;)

Devojačko prezime

Pre neki dan odem do lekara opšte prakse (zdrava sam ja još ko dren, htela sam samo uput za dermatologa), al' na kartoteci ne mogu da mi nađu karton (na knjižici nema označenog broja). Prevrću sestre očima (za njih je neverovatno velik napor da dignu dupe), listaju neki registar (to su za sestre muke Tantalove): traže me pod slovom Žžžžžž... Da nisi pod devojačkim prezimenom, upita me nestrpljiva sestra. Moje devojačko prezime je Ž......., izgovorih sporo, naglašavajući svaku reč (kako bih joj stavila do znanja da ona ne zna moje biografske činjenice)... Izvinite, iskrevelji se ona kao krivac, uvukavši vrat u ramena. Zašto, niste me uvredili. Je li sramota nositi devojačko prezime, ili biti neudat?! (Postoji li obaveza da se bračni status promeni, i vremenski rok za realizaciju istog?!) Treba li da ulicom prolazim pognute glave?

Алиса у земљи чуда (Црна Овца пред гинеколошком ординацијом:))

Нашла ме мајка данас у библиотеци (у мишју рупу да утекнем, ушли би ми у траг) па ме послала да чекам сестри неке рецепте и инјекцију. 
Ијуу, мала црна овчица међу прозаичним женкама – како неугодан осећај! Торочу жене о интимним проблемима, с једнаком лакоћом ко о спремању зимнице (само с већим задовољством)! Упале јајника, трудноће, порођаји, побачајии... ДОСТАА, видите да сам полуонесвешћена, и клецају ми све четири ноге?! Звецкају некакве тајанствене справице, које сестра спрема за стерилизацију (спере мало у лавору, па обрише пешкирчетом, којим бришу руке после јела), од самог звука ме хвата језа (да не помишљам чему служе)! (Читај, овцо, методику, читај... одвратиће ти пажњу!) Додуше, нисам ни сигурна је ли то сестра или пребијена мачка?! Вуче се као пуж, говори ко да 'леба пола године није јела! А што су брижни ти медицински радници: сви (понекад чак и лекар којем се обратиш) се интересују за твоје стање (нарочито друго)! Чистачице, богами, дођу најбрижније: њих највише занима ко је трудан (поготово ако није у брачној вези), занима их (из неких бизарних, неутврђених разлога) ко је побацио, а тек абортуси! То после распредају уз кафу и бурек (и духовна храна, дакле, конзумира се у време доручка). Патронажна сестра, пролазећи чекаоницом, пита познаницу: „Што си дошла?“ Хмм... ваљда да провери слух, или јој се појавио каријес на тројци горе лево?! Потпуно је природно да сви у чекаоници буду упућени у њене гинеколошке проблеме! Провинција! Сви знају и кад сперматозоид науми тек да ти јајну ћелију узме на нишан, док још ни ноге не рашириш! Медицински радници овде чувени су по својој дискрецији (на то их обавезује Хипокритова заклетва): то што се дешава у ординацији остаје само између вас и гинеколога... и локалне сестре... и стоматолошке... оториноларинголога... кардиолога... дечјег лекара... и лабораната! За то знају још само чистачице, из обе смене... и домар... и још само 16 села (док сељанка из тог шеснаестог не оде код ујне у седамнаесто)! Не стигнете ни да трепнете, ни да се обрадујете, а вест о вашем зачећу (нарочито нежељеном, нарочито ако сте тинејџерка, или неудата) разнесе се као пожар по целом округу! Ако сте мислили да је то само ваша ствар, грдно сте се преварили: ваше дете (нерођено) – туђа брига (наравно, наравно да је ваш сексуални живот ваша приватна ствар... о којој се јавно распреда: на пијаци, у продавници, с једне на другу страну улице...) Дајте ту инјекцију, ако бога знате! Бежи, овцо (црна), бестрага, бежи кол'ко те ноге носе!:) Ако останеш још који минут у чекаоници, и још ко те види, сутра ће сви медији објавити у ударном термину, односно на насловним странама (па није то мала ствар – сензација) да си „трудна“ (од масних колача ниси – не једеш их; биће да је дуво моћан ветар преко Дрине)!